.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2538/2023
20.11.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Milunović, advokat iz ..., protiv tuženog Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac u Kragujevcu, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3555/22 od 07.03.2023. godine, u sednici održanoj 20.11.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3555/22 od 07.03.2023. godine
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1512/21 od 05.04.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada za period od maja 2018. godine zaključno sa aprilom 2019. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa, za period od maja 2018. godine zaključno sa aprilom 2019. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 61.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3555/22 od 07.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime regresa, za period od maja 2018. godine zaključno sa aprilom 2019. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate po svakom od navedenih osnova. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 31.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 403. stav 2 tačka 2. ZPP.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji tužioca u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zaposlen na neodređeno vreme na radnom mestu pomoćnog radnika na ..., sa koeficijentom za obračun plate 8,06. Tuženi je u spornom periodu tužiocu obračunavao platu množenjem koeficijenta njegovog radnog mesta i propisane osnovice za obračun zarade nakon čega je celokupnu obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivao sa minimalnom zaradom i po potrebi vršio korekciju do iznosa minimalne zarade. Tužiocu je u svakom mesecu isplaćena puna minimalna zarada. U obračunskim listama tužioca nisu posebno iskazani i obračunati troškovi za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja tužioca utvrđena je veštačenjem u dve varijante prema Opštem kolektivnom ugovoru iz 1997. godine (prva varijanta) i prema Opštem kolektivnom ugovoru iz 2008. godine (druga varijanta).
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 111. Zakona o radu, uz zaključak da u minimalnoj zaradi, koja je tužiocu isplaćivana u spornom periodu, nije sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa je tužena dužna da te naknade isplati tužiocu u iznosima utvrđenim veštačenjem, prema prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 1997. godine.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, uz zaključak da su u koeficijentu, prema kome je tužiocu isplaćivana plata, sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, uz dodatnu argumentaciju da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.
Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Plata, naknade i druga primanja tužioca utvrđuju se i obračunavaju primenom Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 88/17 ... 129/21) i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je donela Vlada Republike Srbije na osnovu člana 8. navedenog zakona. Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, pored ostalog, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika republike i Narodne skupštine (član 3. stav 1.), i da koeficijent koji izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu u sebi sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 1. i 2.).
Prema članu 118. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.). Članom 2. stav 2. tog zakona, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.
Sledstveno izloženom, supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih posebnim zakonom nisu uređeni na drugačiji način. Kako je članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plata sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to navedena odredba posebnog zakona isključuje primenu člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nisu predviđene ni Posebnim kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice loaklne samouprave.
S obzirom da je tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u spornom periodu, isplaćivana kroz koeficijent za obračun plate, to tužiocu ne pripada pravo na dodatnu isplatu ovih naknada koju potražuje podnetom tužbom, bez obzira na činjenicu da mu je isplaćivana minimalna zarada.
Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
