Presudom Apelacionog suda u Nišu 11Kž.1 511/24 od 18.07.2025. godine, delimično je usvojena žalba okrivljenog Darka Mitića i žalba njegovih branilaca, advokata Zore Dobričanin Nikodinović, advokata Milana Petrovića i advokata Tihomira Krstića i presuda Višeg suda u Nišu K br. 20/23 od 30.04.2024. godine je preinačena, tako što je okrivljeni Darko Mitić oglašen krivim da je izvršio krivično delo ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 14 godina i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 438. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 2 godine i 6 meseci, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 16 godina, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 22.11.2019. godine do upućivanja okrivljenog u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, dok su žalba Višeg javnog tužioca u Nišu u celosti i žalbe okrivljenog Darka Mitića i njegovih branilaca u preostalom delu odbijene kao neosnovane i presuda Višeg suda u Nišu K br. 20/23 od 30.04.2024. godine u nepreinačenom delu je potvrđena. Okrivljeni je obavezan da snosi troškove krivičnog postupka kako je to bliže navedeno u izreci drugostepene presude.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Zora Dobričanin Nikodinović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. stav 1. tačka 1) do 3) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivična dela koja su mu stavljena na teret ili da pobijanu presudu drugostepenog suda ukine i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu, kao i da u smislu člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude prekine do okončanja postupka.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Darka Mitić je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), 9) i 10) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, odnosno da presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, i da je presudom optužba prekoračena, a koje povrede obrazlaže navodima da je drugostepenom presudom činjenično stanje u bitnom izmenjeno tako da u izreci osuđujuće presude stoji da je u vreme i na mestu kako je to navedeno u izreci presude, okrivljeni pogodio oštećenog i naneo mu „prostelnu ranu na zadnjoj strani leve polovine grudnog koša sa izlaznom ranom na levoj bočnoj strani grudnog koša koja u vreme nastanka i prema stepenu oštećenja zdravlja predstavlja bezuslovno smrtonosnu povredu“ iako u optužnici stoji „prostelne rane grudnog koša u vidu ulazne rane na zadnjoj strani leve polovine grudnog koša, koja se završava izlaznom ranom na prednje – desnoj strani grudnog koša, koja je u vreme nastanka, prema stepenu oštećenja zdravlja predstavljala bezuslovno smrtonosnu povredu“, na koji način se opisuje neka druga povreda koja nije bila predmet dokazivanja, a koja se ne pominje ni u optužnici, ni u pisanim dokazima u spisima.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud uopšte nije doneo odluku o nekoj tački optužbe.

Po nalaženju Vrhovnog suda, imajući u vidu da je između pobijane pravnosnažne presude i optužbe postoji činjenični identitet i to kako subjektivni identitet (identitet okrivljenog), tako i objektivni identitet (identitet dela), pobijanim pravnosnažnim presudama je u potpunosti rešen predmet optužbe i nije učinjena bitna povreda iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP suprotno navodima iznetim u zahtevu.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je naveo da je pobijanom drugostepenom presudom učinjena i povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i to na taj način, jer je prvostepeni sud u drugostepenoj osuđujućoj presudi izmenio činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela u odnosu na radnje opisane u optužnom aktu, međutim, i u ovom delu je zahtev ocenjen kao neosnovan.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj i na glavnom pretresu izmenjenoj i proširenoj optužnici.

Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojom se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Imajući u vidu navedeno i činjenicu da se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice i blaže krivično delo od onoga za koje je okrivljeni optužen, te da nije povređen ni subjektivni ni objektivni identitet optužbe i presude, već je sud samo činjenično stanje upodobio izvedenim dokazima, to su suprotni navodi branioca izneti u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjeni kao neosnovani.

Takođe, po nalaženju ovog suda, neosnovani su i navodi iz zahteva da je pobijanim odlukama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

Odredbom člana 453. ZKP propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizlazi da je protiv prvostepene presude žalbu, pored okrivljenog i njegovih branilaca, podneo i javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Nišu, te se ne može, u smislu napred navedenog člana, ispitivati povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, a osim toga okrivljeni je drugostepenom presudom osuđen za blaže krivično delo i kaznu zatvora u kraćem trajanju, pa su suprotni navodi izneti u zahtevu ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da je drugostepeni sud održao sednicu veća dana 25.10.2024. godine na koju nije pozvao branioca okrivljenog, advokata Tihomira Krstića, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje na učinjenu povredu zakona iz člana 447. ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu branilac navodi da je Apelacioni sud u Nišu nakon što je doneo odluku o otvaranju glavnog pretresa i u toku trajanja pretresa izmenio je člana veća i to zbog godišnjeg odmora, što po navodima branioca, predstavlja povredu „prava na prirodnog sudiju“ okrivljenog, a kojim navodima suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, jer je presuda doneta od strane veća koje nije bilo propisno sastavljeno.

Branilac u podnetom zahtevu ukazuje da su pobijanim presudama, u odnosu na krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ), učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, koja predstavljaju zakonom propisane razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja ovako označenih povreda branilac navodi da se iste ogledaju u činjenici da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo „nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 438. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika“ iako u Krivičnom zakoniku Republike Srbije ne postoji krivično delo sa ovakvim nazivom, niti postoji član 438. KZ, a na koji način branilac suštinski ukazuje da je prilikom navođenja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret i za koje je oglašen krivim drugostepenom presudom učinjena greška te umesto člana 348. KZ stoji 438. KZ i umesto naziva krivičnog dela - nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija u izreci stoji „stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija“. Međutim, kako je odredbom člana 431. ZKP propisano da će greške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne greške u pisanju i računanju, nedostatke u obliku i nesaglasnosti overenog prepisa presude sa izvornikom presude, ispraviti posebnim rešenjem predsednik veća na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti, to će u smislu navedenog člana drugostepeni sud isto i uraditi po podnetom zahtevu.

Branilac je dalje u podnetom zahtevu naveo da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu dali obrazloženje za odbijanje dokaznih predloga, te su odbili predlog da se ispitaju svedoci odbrane koje je oštećena navela u svom iskazu i da se izvrši rekonstrukcija ovog događaja, a kojim navodima suštinski ukazuje da je pobijanim odlukama učinjena povreda zakona iz člana 395. ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva branilac ukazuje da, iako je u prvoj ukinutoj presudi Apelacionog suda u Nišu sugerisano prvostepenom sudu, isti nije postupio po nalogu Apelacionog suda, na koji način je učinjena povreda zakona iz člana 462. stav 3. ZKP, a osim toga, kako nedostaci u nalazu i mišljenju veštaka nisu otklonjeni na način predviđen zakonom, niti su veštaci sačuvali deo uzorka za eventualnu kontrolu ili novo veštačenje, to je učinjena i povreda zakona iz člana 120. ZKP i 124. ZKP.

Branilac u zahtevu ukazuje na protivrečnost nalaza i mišljenja veštaka Aleksandre Stefanović u pogledu sumnje u sekundarni transfer i onoga što je u presudi Apelacionog suda navedeno, pri čemu video zapisi iz pristupnih ulica mestu događaja nikada nisu izvedeni kao dokaz, niti je pročitan izveštaj sa veštačenja telefona pokojnog oštećenog, kako bi se utvrdilo gde se on tog dana kretao, nije utvrđen motiv okrivljenog, a u optužnici i u obdukcionom nalazu, kao ni u sudsko - medicinskom veštačenju ne postoji ni jedna izlazna rana sa leve strane grudnog koša, već je ista u drugostepenoj presudi navedena niotkuda, kao i da su ostale telesne povrede toliko izmenjene da su neprepoznatljive u izreci drugostepene presude. Pored toga, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi i da je učinjena povreda krivičnog zakona u tom smislu što se osuđujuća presuda zasniva na spornom DNK dokazu, ovo stoga što je DNK veštačenje izvršeno sa polimerom čiji je rok važenja istekao, a koji rezultati nisu proverljivi zbog poremećaja kvaliteta analize, koja je posledica korišćenja neodgovarajućih hemikalija, a eventualni pokušaj nove analize nije moguć, jer je veštak prilikom analize iskoristio sav DNK materijal za jednu analizu i time onemogućio ponavljanje analiza. Napred iznetim navodima branilac suštinski polemiše sa izvedenim dokazima i utvrđenim činjeničnim stanjem, te ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP kojom su propisani razlozi zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 120., člana 124., člana 395., člana 438. stav 1. tačka 3), člana 440., člana 447. i člana 462. stav 3. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 3) ZKP, koje predstavljaju zakonom propisane razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, kako branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ne obrazlaže u čemu se sastoje istaknute povrede, to je Vrhovni sud imajući u vidu član. 489. stav 1. ZKP ocenio da u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosno da je povređeno pravo na pravično suđenje i odbranu zagarantovano članom 32. stav 1. i članom 33. stav 5. Ustava Republike Srbije.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a to podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje o čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti isputuje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koji se zahtevom ukazuje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu da branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na učinjene povrede Ustava i Evrpske konvencije o ljudskim pravima, ali da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku kojom je utvrđena povreda ljudskih prava okrivljenog, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz svih napred navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. i 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković