Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 18/20 i 10/23- drugi zakon). O pravu tužilje, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a tiče se primene odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da se, kod činjeničnog utvrđenja, da su zaključenjem ugovora o deobi tuženi samo formalno uobličili i konstatovali dotadašnji način korišćenja nepokretnosti, te sam po sebi ne predstavlja čin stvarnog raspolaganja, ne povređujući i ne ugrožavajući tužiljino pravo koje je utvrđeno u postupku deobe bračne tekovine, ni njen svojinski udeo u toj imovini, kao i da postupanje protivno određenoj privremenoj meri (čije pravno dejstvo je vremenski ograničeno) samo po sebi nije razlog za apsolutnu ništavosti ugovora, što je u skladu sa praksom Vrhovnog suda po ovom pitanju, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Imajući ovo u vidu, kao i da tužilja u reviziji ne ukazuju na drugačije odluke drugostepenih sudova ili Vrhovnog suda, a da odluka o osnovanosti zahteva sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku na kome je zasnovana sudska odluka, proizilazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje). Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2, u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja podneta je 13.10.2016. godine, a vrednost predmeta spora je 615.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković