Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija je izjavljena zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, ali tužilac ne navodi koju je to odredbu Zakona o parničnom postupku povredio sud u drugostepenom postupku, osim što navodi da postoji protivrečnost pobijanih presuda što bi bila povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ali koja nije razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po osnovu ugovora o radu broj .../... od 08.12.2009. godine i obavljao je poslove vozača u Službi hitne medicinske pomoći tuženog Doma zdravlja ... . Vršilac dužnosti direktora tuženog je 05.03.2020. godine doneo rešenje o odsustvu tužioca sa rada radi nege trećeg deteta, kojim mu je odobreno odsustvo sa rada u periodu od 06.03.2020. godine do 19.11.2021. godine. U toku ovog odsustva, v.d. direktor tuženog je 18.11.2020. godine doneo rešenje broj ... kojim je tužilac (pored još šest lica) privremeno udaljen sa rada počev od 18.11.2020. godine do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, jer je protiv tužioca započeto krivično gonjenje i stavljeno mu je na teret izvršenje krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom. Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 136/21 od 11.02.2022. godine, koja je postala pravnosnažna 22.03.2022. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje v.d. direktora tuženog od 18.11.2020. godine o privremenom udaljenju sa rada, a tužilac se nakon pravnosnažnosti ove odluke nije vratio na rad, niti je obavestio poslodavca o eventualnom slučaju sprečenosti za rad, već je 25.08.2022. godine podneo tuženom zahtev za obezbeđivanje obavljanja poslova utvrđenih ugovorom o radu i pružanje obaveštenje o uslovima i organizaciji rada. Nakon toga, tužilac je 30.08.2022. godine primio upozorenje tuženog broj ... od 23.08.2022. godine, na koje se izjasnio 06.09.2022. godine sa mišljenjem Sindikata, osporivši sve navode iz upozorenja kao neosnovane. Tuženi je 13.09.2022. godine doneo rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .../... od 08.12.2009. godine i svi aneksi ovog ugovora zbog učinjene povrede radne obaveze utvrđene opštim aktom poslodavca – nedolaska na posao, sa obrazloženjem da je tužilac neopravdano izostao sa posla u periodu od 23.03.2022. godine zaključno sa 30.03.2022. godine, te da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad primenjujući odredbe člana 179. stav 2. tačka 5) i stav 3. tačka 2) Zakona o radu, u vezi sa članom 55. stav 1. tačka 3) Pravilnika o radu tuženog broj 117 od 28.08.2017. godine, smatrajući da je tužiocu osnovano i zakonito otkazan ugovor o radu jer je svojim ponašanjem učinio povredu radne obaveze - neopravdano izostajanje sa rada koje mu je stavljena na teret kao otkazni razlog, zbog čega je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca

Drugostepni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući stanovište prvostepenog suda da je osporeno rešenje tuženog zakonito i pravilno, kao i sve razloge koje je ovaj sud dao za svoju odluku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...95/2018), propisano je, između ostalog, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: 1) ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; 2) ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja i 5) ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđene opštih aktom, odnosno ugovorom o radu. Odredbom stava 3. tačka 2) istog člana propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona i tačka 8) ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno kao je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Odredbama člana 180. istog Zakona, predviđeno je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koje ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Upozorenje se dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. ovog Zakona.

Pravilnikom o radu tuženog broj 4117 od 28.08.2017. godine, članom 55. stav 1. tačka 3. i 4. predviđeno je da direktor u ime poslodavca može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ovim Pravilnikom, u šta spada i neopravdano izostajanje sa rada najmanje 6 radnih dana sa prekidima u jednoj kalendarskoj godini, odnosno ne poštuje radnu disciplinu ukoliko neopravdano izostane 2 radna dana uzastopno ili 3 radna dana sa prekidima u toku meseca.

U konkretnom slučaju je utvrđeno da se tužilac, nakon pravnosnažnosti presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 136/21 od 11.02.2022. godine koja je nastupila 22.03.2022. godine, a kojom je poništeno kao nezakonito rešenje poslodavca o privremenom udaljenju tužioca sa rada, nije vratio na rad kod poslodavca. Nedolaskom na posao tužilac je povredio radnu obavezu utvrđenu opštim aktom poslododavca (član 55. stav 1. tačka 3. i 4. Pravilnika o radu tuženog) i ugovorom o radu, a pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto nakon dostavljanja pisanog upozorenja tužiocu o postojanju razloga za otkaz i njegovog izjašnjenja na to upozorenje, u zakonom propisanim rokovima. Takođe, tužilac nije imao opravdane razloge da nakon pravnosnažnosti presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 136/21 od 11.02.2022. godine nastavi da ne dolazi na posao, smatrajući da je obaveza poslodavca da ga pozove da se vrati na rad. Suprotno tome, bila je obaveza tužioca da se nakon poništaja rešenja o suspenziji vrati na rad, što tužilac nije učinio, a u slučaju da ga poslodavac u tome sprečava ili da nema uslova da ga vrati na rad, da pokrene odgovarajuće postupke pred nadležnim organima radi eventualne dalje zaštite svojih prava. Tužilac nije dokazao da je pokušao da se vrati na rad i da ga je poslodavac u tome sprečio, a insistiranje tužioca u reviziji na činjenici da je njegovog radno mesto u međuvremenu popunjeno jer je angažovan novi izvršilac poslova tog radnog mesta, zbog čega on nije ni mogao da se samoinicijativno vrati na rad, ne utiču na drugačiju odluku suda u ovom sporu, jer ovi činjenični navodi nisu dokazani od strane tužioca u toku postupka, a revizijske navode kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni sud ne razmatra budući da se utvrđeno činjenično stanje ne može pobijati revizijom u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Kako je tužilac svo vreme bio u radnom odnosu koji nije prestao, već je tužiocu samo ograničen korpus prava i obaveza iz radnog odnosa donošenjem rešenja o njegovoj suspenziji, odnosno privremenom udaljenju sa rada, to je tužilac imao obavezu da kada prestanu određene privremene okolnosti koje su ga sprečavale da obavlja radne zadatke, nastavi da radi i ispunjava svoje obaveze utvrđene ugovorom o radu, uz obavezu poslodavca na poštovanje zaključenog ugovora o radu. Činjenica da je tuženi otkazao tužiocu ugovor o radu tek nakon što mu je tužilac 25.08.2022. godine uputio Zahtev za obezbeđivanje obavljanja poslova utvrđenih ugovorom o radu ne utiče na pravilnost pobijane pravnosnažne odluke, jer je članom 184. Zakona o radu propisan rok od 6 meseci za davanje otkaza ugovora o radu, koji se računa od dana saznanja poslodavca za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, pa je činjenica kada je tužiocu uručeno rešenje o otkazu irelevantna dokle god je uručeno u ovom zakonom propisanom roku. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, nižestepenim presudama je dovoljno razjašnjeno pitanje vezano za osnov davanja otkaza ugovora o radu tužiocu.

Kako je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja, pravilno je odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. ZPP, imajući u vidu njegov ishod.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije i za sudske takse nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. ZPP.

Iz tog razloga, na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković