U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu od 06.01.2014. godine do 30.12.2017. godine. Na osnovu ovih ugovora tužilac je bio radno angažovan kod tuženog u kontinuitetu i prijavljen na obavezno socijalno osiguranje od strane tuženog u periodu od 12.01.2014. godine do 30.04.2018. godine. Poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključen je 30.12.2017. godine i na osnovu njega tužilac je obavljao poslove planskog održavanja i interventnog čišćenja ulične kanalizacione mreže u Sektoru kanalizacione mreže, Pogon KM BGD II reon VI „...“ MK ... . Prema aktu o sistemacitizaciji radnih mesta tuženog postoji radno mesto kanalizacioni radnik, za koje se zahteva III stepen stručne spreme, tehničke struke. Presudom donetom u ovom postupku, utvrđena je ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 30.12.2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kdo tuženog 30.12.2017. godine neosnovan, budući da je tuženi korisnik javnih sredstava, te da je Zakonom o budžetskom sistemu za korisnike javnih sredstava postojala zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, a koji Zakon predstavlja lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojim se propisuju uslovi za utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, a što proizilazi iz odredbe člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Naime, iz utvrđenog činjenčnog stanja ne proizlazi postojanje saglasnosti nadležnog ministarstva za zasnivanje radnog odnosa u odnosu na tužioca, a što je uslov prema članu 27.e Zakona o budžetskom sistemu da bi se mogao zasnovati radni odnos na neodređeno vreme sa novim licem.

Navodi revizije kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova su neosnovani.

Prema odredbama Zakona o radu, radni odnos se zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku.

Odredbom člana 32. istog zakona, propisano je da se, ako poslodavac i zaposleni ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku, smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Zakonom o radu su, kao rad van radnog odnosa, definisani privremeni i povremenii poslovi, tako što je članom 197. propisano da poslodavac može da za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme a do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije. Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2).

S obzirom na to da je tuženi korisnik javnih sredstava, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se na konkretan slučaj primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu koji je lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu. Zakonom o budžetskom sistemu čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/13), koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine, članom 27e. stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Izuzetno radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Tužilac je kod tuženog radio na osnovu zaključenih ugovora u periodu od 2014. do 30.12.2017. godine, kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu koji je bio u primeni od 07.12.2013. godine bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade.

Stoga ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima koje je tužilac zaključio sa tuženim, ne vodi utvrđenju da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 30.12.2017. godine (dan zaključenja poslednjeg ugovora o privremenim i povremenim poslovima). Pri tome, iako je u postupku utvrđeno da je Vlada Republike Srbije, Komisija za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava Zaključkom od 28.12.2017. godine dala saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog za ukupno 470 radnih mesta od čega 323 radna mesta sa srednjom stručnom spremom i 59 radnih mesta sa nižom stručnom spremom, navedeno ne vodi zaključku da je dobijena saglasnost trebalo da bude iskorišćena za zasnivanje radnog odnosa tužioca. Osim toga, tuženi je ovlašćen da prema svojim potrebama i procesu rada odluči i broju i strukturi zaposlenih.

Sledstveno ovome, neosnovan je i zahtev za vraćanje tužioca za rad.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković