Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6289/22 od 06.06.2024. godine u stavu I izreke, delimično je odbijena žalba tužilaca i potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 370/2021 od 23.05.2022. godine u stavu I izreke. Stavom II izreke, ukinuta je presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 370/2021 od 23.05.2022. godine u stavovima II i III izreke i u ovom delu predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene pravnosnažne presude, tužilac prvog reda je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji naznačeno da se ona izjavljuje zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka revident nije posebno ukazao, niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku, bez uticaja je u revizijskom postupku prilikom ispitivanja drugostepene presude u pobijanom delu. Revizijskim navodi da drugostepeni sud nije cenio navode istaknute tokom žalbenog postupka, odnosno da je učinjena relativno bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku nisu osnovani. Drugostepeni sud je pravilno ispitao prvostepenu presudu u granicama žalbenih razloga i utvrđenog činjeničnog stanja koje je zasnovano na dokazima u spisima. Ocenio je relevantne žalbene navode i dao razloge za svoju odluku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi 1. reda i tužilac 1. reda čiji je u to vreme bio zakonski zastupnik tužioca 2. reda, dana 11.01.2010. godine, zaključili su Ugovor o građenju, kojim se tužilac 1. reda obavezao da će tuženom 1. reda kao vlasniku spornog objekta da sagradi, odnosno da izvrši rekonstrukciju postojećeg objekta, za šta će mu umesto zarade tuženi 1. reda preneti pravo svojine na podrumu postojećeg objekta. Ovim ugovorom tuženi 1. reda obavezao se da će isplaćivati avanse za radove i za isplatu radnika. Dalje je utvrđeno da je na predmetnom objektu izvršen deo ugovorenih radova, a tužilac 2. reda se upisao kao vlasnik podruma u ovom objektu, dok je na ostatku objekta kao vlasnik u udelu 1/1 ostao ovde tuženi 1. reda. U međuvremenu je došlo do pogoršanja poslovnih odnosa između tuženog 1. reda i tužilaca, zbog čega je tuženi 1. reda odustao od daljih radova na predmetnoj nepokretnosti i odlučio da istu proda.

Dana 28.06.2019. godine, tužioci su podneli tužbu Višem sudu u Novom Sadu u predmetu br. P. 470/19 protiv ovde tuženog 1. reda radi isplate iznosa od 100.133,80 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i zakonskom zateznom kamatom na evre prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 01.02.2018. godine do isplate i radi naknade štete usled nemogućnosti ostvarivanja prihoda od zakupa poslovnog prostora u podrumu predmetne zgrade u iznosu od 36.000,00 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i zakonskom zateznom kamatom na evre prema Zakonu o zateznoj kamati počev od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, a tužiocu 2. reda u iznosu od 12.000,00 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i zakonskom zateznom kamatom na evre počev od dana podnošenja tužbe do isplate. Tuženi je na predmetnu tužbu odgovorio dana 13.08.2019. godine.

Dalje je utvrđeno da su tuženi dana 21.08.2019. godine zaključili Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, odnosno njenog dela, imajući u vidu st. 2 čl. 2. Ugovora, kojim se kao predmet ugovora isključuje podrum predmetne zagrade, s obzirom na to da u trenutku zaključenja ovog ugovora tuženi 1. reda nije više bio vlasnik predmetne nepokretnosti, za kupoprodajnu cenu u iznosu od 439.611,38 CHF, koja će biti isplaćena u dva dela: prvi deo u iznosu od 76.930,64 CHF na dan potpisivanja ugovora, a preostali iznos od 362.680,74 CHF - najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora. Takođe je utvrđeno da su ovaj ugovor potpisale ugovorne strane i overile ga dana 21.08.2019. godine, pred javnim beležnikom Tatjanom Lončar iz ... br. OPU: 305-2019. Javni beležnik je pri overi ovog ugovora upozorila stranke na postojanje zabeležbe vođenja spora pred Osnovnim sudom Novom Sadu radi utvrđenja da je tužilac 1. reda vlasnik 1/5 predmetne nepokretnosti, ali da je kupac tuženi 2. reda izjavio da mu je poznata ova činjenica i da pored ovoga prihvata da zaključi predmetni ugovor. Nakon ovoga, Katastar nepokretnosti je dana 17.06.2020. godine, sproveo promenu u listu nepokretnosti za predmetnu nepokretnost, te kao vlasnika zemljišta pod zgradom - objektom, objekta i porodične stambene zgrade br. ..., koju čine podrum i prizemlje, izgrađene na parceli br. .../... KO ...., upisao ovde tuženog 2. reda.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 21.08.2019. godine, koji je zaključen između ovde tuženih nije ništav zbog kako su to tvrdili tužioci nedopuštene pobude u smislu čl. 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, budući da nisu dokazali da su tuženi imali nameru da se ovim ugovorom osujeti naplata poveriočevog potraživanja.

Tužioci smatraju da je sporni kupoprodajni ugovor zaključen radi sprečavanja tužilaca da naplate svoja potraživanja, zbog čega je zaključen sa nedozvoljenom pobudom i kao takav suprotan prinudnim propisima i predstavlja prividan ugovor, a imajući u vidu da je Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti predviđeno da će kupac platiti kupoprodajnu cenu od 439.611,38 CHF koja će biti isplaćena na taj način što će kupac na dan potpisivanja ugovora isplatiti prodavcu iznos od 76.930,64 CHF na ime dela kupoprodajne cene, dok će preostali iznos od 362.680,64 CHF biti isplaćen najkasnije u roku od dve godine od zaključenja ugovora, te da je saglasno čl. 3. Ugovora prodavac dao saglasnost da se u javnim knjigama kupac upiše kao vlasnik nepokretnosti (clausula intabulandi). Prema iznetim argumentima nižestepenih sudova, uprkos postojanju postupka pred sudom radi naplate potraživanja tužilaca koja potiču iz Ugovora o građenju u trenutku zaključenja spornog Ugovora o kupoprodaji i predloga za određivanje privremene mere, privremena mera zabrane raspolaganja nepokretnosti nije bila određena, pa tako vlasniku predmetne nepokretnosti, ovde tuženom 1. reda, nije bilo zabranjeno da istom raspolaže. Ugovoreno plaćanje 1/5 kupoprodajne cene odmah, na osnovu čega je data clausula intabulandi nije ni zabranjeno ni neuobičajeno i ne predstavlja smetnju za zaključenje ugovora. Stoga je tuženi 1. reda, kao vlasnik sporne nepokretnosti imao pravo da u trenutku zaključenja kupoprodajnog ugovora njome slobodno raspolaže.

Revizijom tužioca 1. reda osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da je ugovor fiktivan, odnosno prividan, jer kupac nije isplatio pretežni deo kupoprodajne cene (80%), pa se ne radi o stvarnoj kupoprodaji. Neplaćanje kupoprodajne cene ukazuje na nedozvoljenu kauzu i nedopuštenu pobudu. Ugovor je suprotan dobrim poslovnim običajima i moralu, jer je data clausula intabulandi bez isplate pretežnog dela cene. Nižestepeni sudovi nisu obrazložili da li se radi o prividnom pravnom poslu u smislu čl. 66. ZOO, niti su po službenoj dužnosti ispitali ništavost spornog ugovora.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja ne postoje uslovi za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji.

Neosnovani su revizijski navodi da drugostepeni sud nije po službenoj dužnosti cenio sve razloge ništavosti predmetnog ugovora, odnosno da je svoju ocenu ograničio isključivo na razloge koje je tužilac izneo. Suprotno tim navodima, iz obrazloženja pobijane presude jasno proizlazi da je drugostepeni sud, polazeći od odredbe člana 109. ZOO, imao u vidu da sud po službenoj dužnosti pazi na ništavost pravnog posla, te je ispitao da li u konkretnom slučaju postoji povreda prinudnih propisa, javnog poretka ili dobrih običaja, kao i da li je ugovor prividan u smislu člana 66. istog zakona. Drugostepeni sud je pošao od sadržine ugovora o kupoprodaji, utvrđenih činjenica o njegovom zaključenju, delimičnoj realizaciji (isplata dela cene), kao i činjenici da je data dozvola za upis prava svojine u javne knjige, pa je pravilno zaključio da je reč o dvostrano obaveznom ugovoru koji sadrži sve bitne elemente ugovora o kupoprodaji u smislu članova 454. i 455. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nije dokazano postojanje nedopuštene pobude u smislu člana 53. stav 2. ZOO.

Neosnovano se u reviziji ističe da neplaćanje pretežnog dela cene samo po sebi čini ugovor ništavim. Neplaćanje ugovorene cene predstavlja eventualno pitanje izvršenja ugovorne obaveze, koje može biti od značaja za ostvarivanje obligacionih prava između ugovornih strana, ali samo po sebi ne čini ugovor ništavim. Pozitivnopravni propisi ne uslovljavaju davanje clausule intabulandi isplatom cene u celosti. Pitanje međusobnog poverenja i načina obezbeđenja ispunjenja obaveza stvar je autonomije volje ugovornih strana. U konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u trenutku zaključenja ugovora postojalo nedozvoljeno raspolaganje ili prividan pravni posao, već da je ugovor zaključen u zakonom propisanoj formi i sa jasno određenim međusobnim obavezama. Kauza ugovora je bila prenos prava svojine na nepokretnosti uz obavezu plaćanja cene. Taj cilj je dopušten, zakonom priznat i uobičajen u pravnom prometu. Činjenica da cena nije u celosti isplaćena ne ukazuje na nedozvoljenu ili prividnu kauzu.

Navodi revizije kojima se ukazuje na finansijsko stanje kupca odnosno povezanost sa prodavcem, predstavljaju činjenične tvrdnje kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što u revizijskom postupku nije dozvoljen razlog (član 407. stav 2. ZPP).

Sledom navedenog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković