Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužilje se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu, bila u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 7,43. Tuženi je tužilji u spornom periodu obračunavao i isplaćivao osnovnu platu, odnosno zaradu, tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada RS i koja je bila u primeni množio sa koeficijentom radnog mesta tužilje, te kako je dobijeni proizvod (osnovica i koeficijenta radnog mesta tužilje) sa uvećanjem po osnovu minulog rada u spornom periodu bio niži od iznosa propisane minimalne neto zarade, tuženi je tužilji prilikom obračuna osnovne platio vršio dopunu osnovne plate, tj. njenu korekciju do propisane minimalne neto zarade. Visina troškova ishrane u toku rada i regresa utvrđena je veštačenjem na osnovu najpovoljnijih kriterijuma u trenutno važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u RS za javna komunalna preduzeća i druga javna preduzeća, a koji iznosi su detaljno utvrđeni na strani 4 prvostepene presude.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i obavezao tuženu da joj isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, jer je zaključio da u minimalnoj zaradi koja je tužilji isplaćivana, nije sadržana naknada troškova koji su predmet ovog spora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 118. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05 sa izmenama i dopunama), u vezi odredbe člana 2. stav 2. istog zakona i odredbe člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br.34/01...21/16), nalazeći da su primanja po osnovu zarade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elementa plate, a da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu, u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5. člana 118. stav 1. tačka 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i Ugovorom o radu, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada, osim za Predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine RS. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a na osnovu člana 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jednica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), u odredbi člana 90. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 91. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), određeni su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koje je Vlada RS donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz Budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave. Na osnovu odredbe člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe koje se primenjuje i na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u zdravstvenoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknade i dodatka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, kao i da Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), kao ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), niti prethodno važećem PKU iz 2010. godine. Pošto je naknada tužilji troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, sledi da joj ne pripada pravo na isplatu koja je predmet ovog spora, bez obzira na to što je tužilji plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kome se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kome je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Iz tih razloga, navodima revizije tužilje se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako tužilja nije uspela u ovom postupku, Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković