Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužioca u smislu člana 404. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse, shodno Zaključku Vrhovnog kasacionog suda od 19.06.2018. godine, dopunjenim 27.09.2019. godine na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 219/2019 od 18.02.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno je da je tužiocu kao predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/12 i naloženo je stečajnom sudiji u predmetu St 268/12 da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčavanju imovine stečajnog dužnika i da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda u Beogradu koje su konkretne mere preduzete. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 15.05.2012. godine otvoren je postupak stečaja nad privrednim društvom „Navip“, a Zaključkom Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 17.12.2013. godine, tužiocu je priznato potraživanje prema preduzeću „Navip“ u odnosu na koga se vodi stečajni postupak pred Privrednim sudom u Beogradu u iznosu od 108.247,34 dinara. Privredno društvo „Navip“ a.d. u stečaju je privatizovano po Zakonu o svojinskoj transformaciji rešenjem Ministarstva za privredu i privatizaciju broj 124-1/2000- 22 od 02.11.2001. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da tužena nije objektivno odgovorna za štetu nastalu tužiocu kao licu kome je utvrđeno potraživanje u stečajnom postupku iz radnog odnosa jer u vreme kada je otvoren stečaj, stečajni dužnik nije poslovao sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Izloženo stanovište nižestepenih sudova da tužena u konkretnom slučaju nije objektivno odgovorna za imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku jer u momentu otvaranja stečajnog postupka stečajni dužnik nije poslovao sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, za sada se ne može prihvatiti.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.), odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njegove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju (zaključak usvojen na sednci Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici od 27.09.2019. godine).

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju i stanju u spisima, prema izjašnjenju stečajnog upravnika od 21.09.2020. godine, društveno Preduzeće „Narodno vinarstvo i podrumarstvo Beograd“ je organizovano kao jedinstveno društveno preduzeće na osnovu Samoupravnog sporazuma o promenama i organizovanju SOUR Navip, a 29.07.1991. godine je promenilo status u Navip deoničko društvo za proizvodnju i promet pića sa p.o. Beograd Zemun, a 29.04.1998. godine Navip deoničko društvo u mešovitoj svojini se organizuje kao Navip akcionarsko društvo za proizvodnju i promet pića Beograd Zemun. „Navip“ a.d. Beograd u stečaju privatizovan je po Zakonu o svojinskoj transformaciji rešenjem broj 124-1/200-23 od 02.01.2001. godine. Rešenjem od 18.05.2012. godine registrovana je promena podataka, otvaranje postupka stečaja, a na dan otvaranja stečajnog postupka 15.05.2012. godine kapital je bio akcijski, većinski privatna svojina. Tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa prema svom poslodavcu „Navip“ AD Beograd, Zemun u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 286/12 od 15.05.2012. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 219/2019 od 18.02.2019. godine usvojen je prigovor i utvrđeno je da mu je u stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Naime, poslodavac tužioca „Navip“ AD Beograd u trenutku otvaranja stečaja nije bilo preduzeće sa većinskim udelom državnog kapitala. U toj situaciji objektivna odgovornost države za naknadu štete zavisi od toga kada je nastalo potraživanje tužioca iz radnog odnosa. Dakle, država bi bila odgovorna ukoliko je prodala svoj deo kapitala u navedenom preduzeću privatnim licima posle nastanka tužiočevog potraživanja, jer je bila dužna da osigura da novi vlasnik izvrši preuzete obaveze iz radnog odnosa. Naime, bitna činjenica je da je u vreme nastanka potraživanja iz radnog odnosa stečajni dužnik bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a nižestepeni sudovi su u konkretnom slučaju propustili da utvrde kada je potraživanje tužioca iz radnog odnosa nastalo. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno na navedenu okolnost nižestepene odluke su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i na nesumnjiv način utvrditi kada je nastalo predmetno potraživanje tužioca iz radnog odnosa i da li je tada dužnik imao većinski društveni ili državni kapital. Kako pravilna primena materijalnog prava zavisi od utvrđenja navedenih činjenica, prvostepeni sud će u ponovnom postupku postupiti po iznetim primedbama ovog suda, pravilno i potpuno utvrditi činjenično stanje, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP, propisano je da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije. U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom koju tužena revizijom pobija odbijen je tužbeni zahtev tužioca, a tužena nije ni izjavila žalbu protiv prvostepene presude jer za to nije imala pravnog interesa, pa saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, pravnosnažnu presudu tužena ne može pobijati ovim vanrednim pravnim lekom zbog nedostatka pravnog interesa.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković