Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž1.59/25 od 03.09.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe OJT u Kraljevu i branioca okrivljenog a presuda Osnovnog suda u Kraljevu K.br.594/24 od 30.04.2025. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 66. stav 3. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i utvrdi da je sud pobijanim presudama povredio zakon u korist okrivljenog;

- branilac okrivljenog AA – advokat Jelena Dragojlović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu i braniocu okrivljenog, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva je osnovan, a da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Jelene Dragojlović neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Po nalaženju Vrhovnog suda osnovano se u podnetom zahtevu Vrhovnog javnog tužioca ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 66. stav 3. KZ, obzirom da je okrivljenom izrečena uslovna osuda iako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojom je okrivljenom izrečena kazna zatvora za umišljajno krivično delo.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA osuđivan presudom Osnovnog suda u Kraljevu K.br.50/24 od 27.03.2024. godine, koja je postala pravnosnažna dana 27.03.2024. godine, zbog produženog krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 2. u vezi stava 61. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci koju će izdržati u prostorijama u kojima stanuje, bez primene mere elektronskog nadzora i novčanu kaznu u određenom iznosu od 50.000,00 dinara.

Odredbom člana 66. stav 3. KZ propisano je da se uslovna osuda ne može izreći ukoliko nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojom je učiniocu izrečena kazna zatvora ili uslovna osuda za umišljajno krivično delo.

Dakle, po oceni ovoga suda pravnosnažnim presudama učinjena je povreda krivičnog zakona u korist okrivljenog iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 66. stav 3. KZ, obzirom da je okrivljenom za tri krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ presudom Osnovnog suda u Kraljevu K.br.594/24 od 30.04.2025. godine izrečena uslovna osuda i pored toga što nije proteklo više od pet godina od dana pravnosnažnosti prethodne presude Osnovnog suda u Kraljevu K.br.50/24 od 27.03.2024. godine, koja je postala pravnosnažna dana 27.03.2024. godine, kojom je okrivljenom izrečena uslovna osuda za umišljajno krivično delo, a što se osnovano ističe u podnetom zahtevu.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je usvojio kao osnovan podneti zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnog javnog tužioca i, na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) ZKP i člana 493. ZKP, utvrdio da je pobijanim pravnosnažnim pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Kraljevu K.br.594/24 od 30.04.2025. godine i Višeg suda u Kraljevu Kž1.59/25 od 03.09.2025. godine učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, u vezi člana 66. stav 3. Krivičnog zakonika, u korist okrivljenog AA, ne dirajući u pravnosnažnu odluku protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Jelene Dragojlović je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodeći da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitim dokazima odnosno na aktima Centra za socijalni rad u Kraljevu br.1832/23 od 29.10.2023. godine, br.551-50- 6306/23 od 08.11.2023. godine, br.560-46-8032/23 od 09.11.2023. godine i br.560-46- 8034/23 od 09.11.2023. godine. Prema stavu branioca navedeni akti Centra za socijalni rad u Kraljevu se ne mogu izvesti kao dokaz jer su to akti o proceni rizika od neposredne opasnosti od nasilja, koji prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici nemaju dokaznu snagu izveštaja organa ili mišljenja stručnih lica. Pored navedenog sadrže samo parafraziranje izjava koje su dali učesnici u postupku, radnicima centra bez prethodnog upozoravanja na posledice zbog davanja netačnog iskaza a radi procene rizika da li će nasilje nastupiti.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP propisano je da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koje se utvrđuju u postupku (član 83. stav 1. i 2.).

Članom 7. stav 1. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisano je da su za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom nadležni policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao i nadležni državni organi i centri za socijalni rad, kao ustanove.

Po nalaženju ovog suda, izveštaji Centra za socijalni rad u Kraljevu br.1832/23 od 29.10.2023. godine, br.551-50-6306/23 od 08.11.2023. godine, br.560-46- 8032/23 od 09.11.2023. godine i br.560-46-8034/23 od 09.11.2023. godine sačinjeni su od strane ovlašćene institucije koju osniva Republika Srbija, Centra za socijalni rad grada Kraljeva i voditelja slučaja, u skladu sa odredbama Porodičnog zakona i Pravilnika o organizaciji i normativima i standardima rada Centra za socijalni rad, koji sami po sebi, niti po načinu pribavljanja nisu u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku. Pri tome izveštaji su sačinjeni na osnovu razgovora sa oštećenima, te njihovih izjava datih na zapisniku pred tim centrom, u okviru obrade slučaja, uvidom u prispelu dokumentaciju i prethodnu evidenciju centra i odnosi se na socijalno i porodično stanje učesnika u postupku i u njima je navedeno da se okrivljeni nalazi na evidenciji ustanove, jer je ranije izvršio nasilje u porodici kada se supruga sa sinom i njegovom porodicom iselila iz porodične kuće, ali da su se pomirili pa je supruga odustala od krivičnog gonjenja okrivljenog. Takođe je u izveštajima navedeno da je povodom kritičnog događaja izrečena hitna mera mogućem učiniocu i to mera udaljenja iz stana i da kontaktira žrtve nasilja - suprugu, sina i snaju, kao i da oštećeni osećaju strah od AA, bez navođenja bilo kakvih daljih okolnosti vezanih za kritični događaj.

Imajući u vidu da su predmetni izveštaji Centra za socijalni rad sačinjeni od strane stručnog lica i u svemu prema pravilima struke i predstavljaju ispravu izdatu od strane nadležnog državnog organa u zakonom propisanoj proceduri, koja je u smislu člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP podobna da se koristi u krivičnom postupku, to navedeni dokazi ne predstavljaju nezakonite dokaze u smislu navoda zahteva za zaštitu zakonitosti, posebno imajući u vidu da upravo iz napred citirane odredbe Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (član 7.), proizilaze ovlašćenja u pogledu sačinjavanja izveštaja ovog organa kao mišljenja u postupku procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici.

Stoga Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim navode iz zahteva branioca okrivljenog da su pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se pravnosnažne presude zasnivaju na nedozvoljenom dokazu.

Pored navedenog zahtevom branioca okrivljenog se ističe i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP navodima da je sud prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom povredio odredbe člana 42, 54. i 63. KZ jer nije uračunao vreme koje je okrivljeni proveo u pritvoru u kaznu u slučaju opoziva uslovne osude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 63. Krivičnog zakonika („Sl.glasnik RS“, br.121/12) propisano je da se vreme provedeno u pritvoru, na izdržavanju mere zabrane napuštanja stana, kao i svako drugo lišenje slobode u vezi sa krivičnim delom uračunava u izrečenu kaznu zatvora, novčanu kaznu i kaznu rada u javnom interesu.

Odredbom citiranog člana 63. KZ nije propisano da se vreme provedeno u pritvoru uračunava u mere upozorenja, u koje spada uslovna osuda, već u kaznu zatvora, novčanu kaznu i kaznu rada u javnom interesu odnosno u kaznu, pa su suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ostalom delu je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, ali u obrazloženju navedene povrede branilac navodi da je okrivljeni oglašen krivim za tri krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ odnosno da je delo učinio i prema oštećenom BB, a u izreci presude je jasno navedeno da su u kući bile samo oštećene VV i GG, na koji način se suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Takođe, u obrazloženju iste povrede zakona, branilac ističe i da radnja okrivljenog nije takvog inteziteta da je prouzrokovala osećaj ugroženosti kod oštećenih jer ih pre svega okrivljeni nije ni video tog dana iz kog razloga nije ni ostvarena posledica krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, na koji način se suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja zakonse razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, u zahtevu se navodi i da nije nesumnjivo dokazano da je okrivljeni uputio pretnje oštećenima, a osim prepričavanja izjave DD u predmetu Centra za socijalni rad drugih neposrednih dokaza nema. Sa druge strane, po navodima branioca, ne može se nesumnjivo utvrditi da su navedene reči čule i oštećene VV i GG i da su zbog toga osećale strah i uznemirenost. Prema navodima branioca ne postoje čvrsti neposredni dokazi koji upućuju na to da je okrivljeni izvršio navedena krivična dela a jedini dokaz protiv okrivljenog je navod iz izveštaja Centra za socijalni rad u Kraljevu.

Ovakvim navodima branioca okrivljenog suštinski se osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažni presudama i ocena dokaza data od strane suda, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Nadalje, u zahtevu se navodi i da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode, na koji način se ukazuje i na povredu odredbe člana 460. ZKP, a što takođe ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Sa svega izloženog, u odnosu na zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnog javnog tužioca, saglasno članu 492. stav 1. tačka 3) ZKP i članu 493. ZKP, a u odnosu na zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Jelene Dragojlović, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković