Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema odredbi iz stava 2. o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena s obzirom da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse niti je potrebno novo tumačenje prava. Ne radi se o pravnom pitanju od opšteg interesa niti pitanju u interesu ravnopravnosti građana.

Prema činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužilja je počev od 09.03.1990. godine imala prebivalište u .., a živela je u braku sa BB koji je preminuo 19.07.2017. godine. U vreme smrti pok. BB bio je korisnik starosne penzije (od 07.11.2007. godine) po privremenom rešenju broj ... od 14.11.2007. godine. Posle njegove smrti tužilji je, kao udovici preminulog, pripala porodična penzija u visini 70% penzije umrlog korisnika i to od 07.07.2017. godine, s tim da je rešenje privremeno s obzirom da je i umrli imao privremeno rešenje. Tužilja je imala prijavljeno prebivalište u ... do 21.11.2018. godine kada je prebivalište sa iste adrese odjavljeno i prijavljeno na adresi u ... . Prema potvrdi departmana za penzije takozvane Republike Kosovo MR SZ broj 04/3258 od 16.07.2018. godine, koja je izdata na zahtev tužilje, tužilja nije korisnik penzije sa uplaćenim doprinosom, porodične penzije, sa ograničenom sposobnošću, korisnik penzije invalida rada, po Uredbi o penzijama na Kosovu shodno odredbama Pravilnika o penzijama na Kosovu po članu 1., 2. i 7. Zakona broj 04/l-131. Tuženi tužilji ne isplaćuje penziju od 2018. godine, a o obustavi penzije nije doneo posebno rešenje. Po zahtevu tužilje upućenom Službi direkcije fonda u Prištini sa sedištem u Beogradu za isplatu neisplaćenih penzija, tuženi nije odlučivao. Na osnovu navedenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da je na navedeni način postupljeno suprotno odredbi člana 110. i 169. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju pa da je povređeno tužiljino pravo na imovinu u smislu odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zbog čega je odgovoran za nastalu štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Visinu štete utvrdio je nalazom veštaka. Drugostepeni sud je prihvatio materijalnopravni zaključak prvostepenog obrazlažući da, saglasno pravilima o teretu dokazivanja iz odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku, tuženi nije dokazao da postoje razlozi za prestanak isplate penzija. Ovo kod nesporne činjenice da je tuženi utvrdio postojanje prava na porodičnu penziju i da je tužilja dostavila dokaz da nije korisnica penzije na teritoriji Kosova i Metohije.

Revident osporava se zaključak suda prema kom je tuženi propustio da pozove tužilju da dostavi dokaz da nije korisnik osnovne penzije, čime se suštinski ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza odnosno relativnu bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1., a u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku učinjenu pred prvostepenim sudom i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljeni revizijski razlog uopšte, pa ni osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Revident ukazuje na pogrešnu primenu odredbe člana 123. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Međutim nije svaka pogrešna primena materijalnog prava, i kada postoji, osnov za izuzetnu dozvoljenost revzije već samo onda kada je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Toga u ovom slučaju nema. Revident iznosi svoje viđenje činjeničnog stanja i primene materijalnog prava što nije od uticaja na dozvoljenost posebne reviziji. Presuda je doneta primenom domaćih, važećih propisa, odnosno odredbi Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o obligacionim odnosima odnosno pozitivnim propisima Republike Srbije.

Revident u reviziji nije ukazao niti je uz istu priložio odluke kojima je u istoj ili bitno sličnoj činjeničnopravnoj situaciji odlučeno na drugačiji način.

Sledom iznetog, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije pa je odlučeno kao u prvom stavu izreke primenom odredbe čl. 404 st. 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 403 st. 3 Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako je vrednost pobijenog dela 1.684.894,73 rsd od toga glavnica 1.404.490,33 dinara što je ispod imovinskog cenzusa iz odredbe čl. 403 st. 3 Zakona o parničnom postupku to je revizija, redovna, nedozvoljena.

Sledom rečenog, primenom odredbe čl. 413 Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci u stavu drugom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković