Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1266/24 od 02.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 15/23 od 07.05.2024. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime neisplaćenih troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu u februaru i martu 2020. godine. Pobijana presuda kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen doneta je primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 113/17), na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilac u februaru i martu 2020. godine realizovao više tura na relaciji Niš – Štutgart / Beograd – Frankfurt / Kladovo – Frankfurt / Kladovo – Hamburg/ Novi Pazar – Hamburg i Sofija – Hamburg, koje su kod tuženog evidentirane, ali mu dnevnice za službena putovanja u inostranstvo nisu isplaćene. Presude na koje se revident u reviziji poziva ne zasnivaju se na istom činjeničnom stanju kao u ovom predmetu, pa zbog toga nema uslova za ujednačavanje sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, a tada se primenjuje opšti režim dozvoljenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 16.01.2023. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 880 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković