Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sa pravnim prethodnikom tužioca pok. VV 28.10.2006. godine zaključio ugovor o zakupu stana broj .. na trećem spratu u kući broj .. u Ulici ... u Beogradu, površine 80m2, kojim je ugovoreno da zakup teče od 10.01.2006. godine, da se stan izdaje za 350 evra u dinarskoj protivvrednosti mesečno sa rokom plaćanja zakupnine do 15.-og u mesecu, da je primljen depozit u iznosu od 350 evra, koji će biti vraćen pod uslovom da zakupac isplati sve račune. Članom 7 ugovora, predviđeno je da zakupac ne može u periodu zakupa davati stan koji je predmet zakupa u podzakup niti na korišćenje trećem licu bez saglasnosti zakupodavca. Obaveza zakupca je da izmiruje komunalne i ostale troškove proizašle iz korišćenja stana koji je predmet ugovora u periodu važenja ugovora propisana je članom 11. ugovora, dok je članom 12. određeno da ugovor prestaje da važi njegovim istekom, sporazumnim dogovorom zainteresovanih strana ili jednostranom odlukom jedne od strana sa otkaznim rokom od najmanje 30 dana od dana saopštavanja odluke. Tuženi je kao zakupac stana u njemu živeo do aprila 2009. godine, nakon čega se preselio u drugi stan u istoj zgradi. Stan je napustio u aprilu 2009. godine i saopštio pravnom prethodniku tužioca da više neće živeti u stanu u kome će još nekoliko narednih meseci, po osnovu istog ugovora, ostati treće lice koje je stan napustilo u oktobru – novembru 2009. godine. Tužilac je u stan ušao 2010. godine, kada je bušilicom razvalio vrata i po ulasku u stan konstavao oštećenja i da nisu namireni troškovi utrošene električne energije u iznosu od 135.714,00 dinara, „Infostana“ od 387.361,32 dinara. Dana 27.11.2019. godine uplatio je 1.048.000,00 dinara na ime zbirnih troškova „Infostana“. Za sporni stan je evidentiran dug za utrošenu električnu energiju od 01.01.2008. godine do 11.12.2009. godine od 133.238,00 dinara, a iz računa za električnu energiju za decembar 2009. godine proizilazi da je potrošač VV za taj mesec dugovao 1.762,00 dinara za električnu energiju, a da postoji potraživanje iz prethodnog perioda od 40.145,48 dinara i utuženi dug od 93.092,52 dinara, ukupno 135.714,00 dinara. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 03.04.2013. godine. Pravni predhodnik tužioca je upućivao preporučene pošiljke tuženom da ispuni svoju obavezu i podneo tužbu u predmetu P 722881/10 protiv tuženih GG i BB radi duga, koja je okončana pravnosnažnim rešenjem od 31.03.2011. godine, kojim je tužba odbačena.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan i da je došlo do prekida roka zastarelosti, jer je pravni prethodnik tužioca uputio opomenu tuženom 27.04.2010. godine koju je tuženi primio. U periodu trajanja zakupa, zaključno sa 31.12.2009. godine nisu izmirivani troškovi komunalnih usluga i na dan 28.02.2010. godine dugovanje iznosi 387.361,22 dinara, a troškovi električne energije koji nisu plaćeni iznose 135.714,00 dinara, koje troškove je tužilac izmirio u februaru 2013. godine.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, odbio tužbeni zahtev za isplatu tražene zakupnine, sa obrazloženjem da je potraživanje tužioca zastarelo, te da nije došlo do prekida roka zastarelosti upućivanjem preporučenih pošiljki tuženom da ispuni svoju obavezu, imajući u vidu da je tužba podneta u predmetu P 722881/10 protiv tuženih BB i GG radi duga, odbačena pravnosnažnim rešenjem od 31.03.2011. godine. Po nalaženju drugostepenog suda, nije osnovan ni tužbeni zahtev za isplatu neizmirenih troškova električne energije koje je zakupac bio u obavezi da izmiruje u skladu sa članom 11. Ugovora o zakupu, jer tužilac ovaj iznos potražuje po osnovu ugovora o zakupu, kao ispunjenje ugovorne obaveze plaćanja svih troškova proizašlih iz ugovora o zakupu stana koji predstavlja njihov osnov, zbog čega ova potraživanja zastarevaju u roku od 3 godine, kao i druga potraživanja koja su u konkretnoj situaciji proistekla iz konkretnog ugovora kao troškovi zakupa. Sud je imao u vidu da su uz podnesak tužioca od 10.11.2011. godine u prilogu dostavljeni dokazi o uplati nastalog duga za električnu energiju, ali je tužilac u skladu sa članom 308. ZPP prekludiran u iznošenju ovih činjenica i dokaza koji su nastali pre podnošenja tužbe. Tužbeni zahtev u preostalom delu za isplatu troškova komunalija – „Infostana“ od 387.361,32 dinara, je po oceni Apelacionog suda neosnovan, jer je tužilac tužbeni zahtev u ovom delu opredelio kao naknadu štete, a nije dokazao obim pretrpljene štete za koju odgovara tuženi, a činjenica da je tuženi doprineo nastanku štete nije dovoljna za usvajanje tužbenog zahteva.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijano pravo kada je odbio tužbeni zahtev za isplatu tražene zakupnine.

Odredbom člana 585. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu. Potraživanje zakupnine zastareva u roku iz člana 375. istog Zakona, kojim je propisano da to potraživanje, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za tri godine.

Tužba za isplatu zakupnine za period od jula 2009. godine do februara 2010. godine podneta je 03.04.2013. godine, dakle po isteku roka iz napred citiranog zakonskog propisa. Pošto potraživanje zakupnine zastareva za tri godine na osnovu odredbe člana 375. Zakona o obligacionim odnosima i pošto se tuženi, kao dužnik, pozvao na zastarelost, u smislu odredbe člana 360. stav 3. istog Zakona, sledi da je zastarelošću prestalo pravo tužioca da zahteva ispunjenje obaveze tuženog, jer je tako propisano odredbom člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Do prekida roka zastarelosti upućivanjem preporučenih pošiljki tuženom da ispuni svoju obavezu, nije došlo, s obzirom da je članom 389. stav 1. ZOO propisano da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni. Imajući u vidu činjenicu da je tužba podneta u predmetu P 722881/10 protiv tuženih BB i GG (ovde tuženog) radi duga, okončana pravnosnažnim rešenjem o odbačaju od 31.03.2011. godine, to ni na taj način nije došlo do prekida zastarevanja propisanog članom 389 ZOO, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Sa iznetih razloga, revizija tužioca je odbijena kao neosnovana i odlučeno kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav1. ZPP.

Međutim, zaključak drugostepenog suda u pogledu neosnovanosti zahteva za plaćanje duga za utrošenu električnu energiju i troškova „Infostana“ se za sada ne može prihvatiti, s obzirom da je zbog pogrešne primene materijalnog prava u sprovedenom postupku činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U konkretnom slučaju, tužilac zahteva isplatu neizmirenih troškova električne energije i troškova komunalija - „Infostana“, koje je tuženi-zakupac nije platio, iako je na osnovu ugovora o zakupu od 28.10.2006. godine bio u obavezi da plati, zbog čega je tužilac dana 27.11.2019. godine uplatio 1.048.690,09 dinara na ime zbirnih troškova „Infostana“ i dostavio dokaze o uplati nastalog duga za električnu energiju.

Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev navodeći da se radi o institutu naknade štete koju tužilac nije dokazao, a da su osim toga, ti troškovi proizašli iz korišćenja stana koji je predmet ugovora u periodu njegovog važenja, zbog čega ta potraživanja zastarevaju u roku od 3 godine, kao i druga potraživanja koja su konkretnoj situaciji proistekla iz konkretnog ugovora kao troškovi zakupa.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u situaciji u kojoj je ugovorna obaveza zakupca da izmiruje komunalne i ostale troškove proizašle iz korišćenja stana koji je predmet ugovora u periodu važenja ugovora (član 11. ugovora), ne može se primeniti rok zastarelosti iz člana 375. ZO, da potraživanje zakupnine zastareva u roku od tri godine (nije propisano da druga potraživanja proistekla iz ugovora o zakupu zastarevaju u istom roku), već član 376. stav 3. istog Zakona kojim je propisano da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze. Imajući u vidu da zakon ne propisuje neki drugi rok zastarelosti, to potraživanje naknade ugovorne štete iz ugovora o zakupu zastareva u opštem roku zastarelosti iz člana 371. ZOO.

U konkretnom slučaju, tužilac je u toku postupka naveo da je izmirio troškove javnim preduzećima koje pružaju te usluge, proizašle iz korišćenja stana - račune za „Infostan“ i za utrošenu električnu energiju (koji glase na njegovo ime jer je on evidentiran kao korisnik tih usluga) pa od tuženog zahteva isplatu tih iznosa na osnovu preuzete obaveze iz ugovora o zakupu i o tome je dostavio dokaze koje drugostepeni sud nije prihvatio, pozivajući se na odredbu člana 308. ZPP, odnosno da je tužilac prekludiran u iznošenju tih činjenica. Tužilac je dokaz da je 27.11.2019. godine platio 1.048.690,09 dinara na ime zbirnih troškova „Infostana“, (posle podnošenja tužbe 03.04.2013. godine), i dokaze o uplati električne energije dostavio uz podnesak od 10.11. 2021. godine kojim je precizirao tužbeni zahtev o kome je sud odlučio.

Imajući u vidu činjenicu da je tužilac izmirio troškove prema javnim preduzećima koje pružaju te usluge, pa traži naknadu ugovorne štete, to će drugostepeni sud u ponovnom postupku, imajući u vidu primedbe ovog suda, potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje primenom zakonskih odredbi navedenih u ovom rešenju, zbog čega je drugostepena presuda u tom delu ukinuta i predmet vraćen sudu na ponovno suđenje, na osnovu člana 416. stav 3. ZPP.

Ukinuta je i odluka o trškovima parničnog postupka, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari, zbog čega ovaj sud nije odlučivao o zahtevu tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković