U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Momirović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava u Nišu, Policijska ispostava Medijana, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1453/22 od 13.10.2022. godine, u sednici održanoj 18.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1453/22 od 13.10.2022. godine u delu stava prvog izreke kojom je odlučeno o naknadi stvarne štete i odluci o troškovima postupka, tako što SE DELIMIČNO ODBIJA žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Nišu P 898/19 od 07.12.2021. godine u delu stava prvog izreke, alineja prva, kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati naknadu stvarne štete od 387.292,00 dinara sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom.

U ostalom delu revizija tužioca izjavljena protiv preostalog dela stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1453/22 od 13.10.2022. godine (u odnosu na naknadu štete na ime izmakle dobiti), ODBIJA SE kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova celog parničnog postupka isplati iznos od 79.527,49 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 898/19 od 07.12.2021. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade štete isplati i to na ime stvarne štete iznos od 387.292,00 dinara i na ime izmakle dobiti iznos od 2.748.500,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca radi isplate kamate na predložene iznose počev od dana podnošenja tužbe 04.04.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 534.437,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1453/22 od 13.10.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 898/19 od 07.12.2021. godine u usvajajućem delu stava prvog i u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati i to na ime stvarne štete iznos od 387.292,00 dinara i na ime izmakle dobiti iznos od 2.748.500,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati 198.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 372. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je presudom Osnovnog suda u Nišu K broj 738/14 od 25.03.2015. godine pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ kao saizvršilac sa BB i VV. Krivični postupak se vodio zbog opravdane sumnje da je tužilac zajedno sa navedenim licima, iz magacina preduzeća „Deltra prograding“ iz Niša i iz podruma kuće oštećenog GG, oduzeo pokretne stvari koje su bliže opisane u toj presudi, da su ove stvari uskladištene u kući tužioca, gde su pronađene i oduzete od strane policije uz potvrdu o privremeno oduzetim predmetima PI Medijana od 26.09.2006. godine ukupno 93 popisanih pokretnih stvari, s tim da u napomeni potvrde stoji da se predmeti od stavke 31 do 93 ostavljaju na dalje čuvanje kod tužioca. Predmete koji su ostavljeni kod tužioca na čuvanje, dok se nalazio u istražnom zatvoru, preuzela su službena lica, o čemu nije izdata potvrda. Tužilac je 03.09.2015. godine podneo zahtev za povraćaj privremeno oduzetih predmeta Ministarstvu unutrašnjih poslova, PU Niš, o kom zahtevu nije odlučeno, niti su oduzete pokretne stvari, koje su predmet ove parnice, vraćene tužiocu. Prema sačinjenom izveštaju Policijske ispostave Medijana od 16.10.2015. godine određeni predmeti su u predkrivičnom postupku vraćeni oštećenima (AD „Mostogradnja“, DP „Ratko Mitrović“, DP „Građevinar“, DOO „Termo-dom“, GG, DD, ĐĐ), o čemu su izdate potvrde. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke utvrđena je ukupna vrednost predmetnih stvari (alata i građevinskog materijala) na dan veštačenja koje nisu vraćene u iznosu od 387.292,00 dinara, te da izmakla korist u vidu iznajmljivanja skela i aparata „unformer“ radi sticanja prihoda od dana oduzimanja do dana veštačenja, iznosi 2.509.500,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 154, 155. i 189. ZOO usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu nisu vraćene oduzete stvari u pretkrivičnom postupku zbog čega on trpi stvarnu štetu, kao i izmaklu korist budući da je ostvarivao prihode iznajmljivanjem određenih stvari koje su mu oduzete a u pretkrivičnom postupku vraćene oštećenima prema potvrdama o izvršenom povraćaju predmeta.

Apelacioni sud u Nišu nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da sama činjenica da je tužilac pravnosnažno oslobođen od optužbe ne dovodi do zaključka da ima pravo na naknadu štete od tužene jer su mu stvari oduzete, a nisu vraćene, budući da je članom 13. ZPP propisano da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan samo za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Iako je tužilac pravnosnažno oslobođen optužbe drugostepeni sud je ocenio da iz pravnosnažne presude koju je prvostepeni sud izveo kao dokaz proizilazi da je tužilac u svojoj odbrani naveo da je predmetne stvari pribavio za manji novčani iznos te da mu je poznato da je roba donošena iz krađe i da su se lica od kojih je stvari kupovao time bavila, da ih je kupovao po znatno manjim cenama od tržišnih pribavljene iz krađe zbog čega se tužilac ne može smatrati savesnim sticaocem predmetnih stvari. Kako je jedan od konstitutivnih uslova za sticanje prava svojine od nevlasnika savesnost sticaoca što tužilac u konkretnom slučaju nije bio, to u smislu člana 154. i 155. ZOO nisu ispunjeni uslovi iz člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa za sticanje prava svojine od nevlasnika. Kako tužilac nije postao vlasnik predmetnih stvari ne samo da nema pravo na stvarnu štetu već nema pravo ni na izmaklu korist od predmetnih stvari shodno članu 189. ZOO, iz kojih razloga je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u delu kojim je odlučeno o naknadi obične (stvarne štete), zasnovano na odredbi člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa.

Na osnovu člana 172. stav 1. ZOO pravno lice odgovara za štetu koju je njegov organ prouzrokovao trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Uslov za nastanak obaveze naknade štete je protivpravno postupanje, odnosno nezakonit ili nepravilan rad organa tužene, jer svako ima pravo na naknadu materijalne štete koja mu je nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokovalo službeno lice. Međutim, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica po pravilima o odgovornosti za drugog treba da dokaže pored ostalih uslova za građansko-pravnu odgovornost (uzročna veza i šteta) da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitom radnjom u vršenju svojih funkcija, odnosno nepravilnim radom. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesu nekog lica.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 70/01, 68/02, „Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 58/04 ... 76/10) koji se primenjivao u vreme kada su predmetne stvari oduzete od strane organa tužene, propisano je da predmeti koji se po Krivičnom zakoniku mogu oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, privremeno će se oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje, a stavom 6. iste odredbe da prilikom oduzimanja predmeta naznačiće se gde su pronađeni predmeti i opisaće se, a po potrebi će se i na drugi način obezbediti utvrđivanje njegove istovetnosti i za oduzete predmete izdaće se potvrda. Članom 86. istog Zakonika propisano je da predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti, vratiće se vlasniku, odnosno držaocu, ako postupak bude obustavljen, a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje (član 512.) kao i da će se predmeti vratiti vlasniku, odnosno držaocu i pre okončanja krivičnog postupka ako prestanu razlozi za njihovo oduzimanje. Prema odredbi člana 151. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2011 ... 35/2019) predmeti koji su u toku postupka privremeno oduzeti, vratiće se držaocu ako prestanu razlozi zbog kojih su predmeti privremeno oduzeti, a ne postoje razlozi za njihovo trajno oduzimanje radi zaštite interesa opšte bezbednosti ili razloga morala (član 535).

Članom 189. ZOO propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1) visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja odluke (stav 2). Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3).

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, proizilazi da privremeno oduzimanje predmeta kao policijsko ovlašćenje podrazumeva svaku meru koju država preduzima u cilju ograničenja prava vlasništva, odnosno državine, koja mora biti zakonita i u javnom interesu. Ne može se smatrati nezakonitim radom policije preduzimanje radnje privremenog oduzimanja predmeta u situaciji kada postoji osnovana sumnja da je određena osoba od koje se predmet oduzima počinila krivično delo, a u situaciji kada se krivični postupak završi prvnosnažnom odbijajućom ili oslobađajućom presudom naknadno utvrđena neosnovanost sumnje za krivično delo ne znači nužno da je bila neosnovana i sama radnja privremenog oduzimanja predmeta.

Međutim, u konkretnoj situaciji donošenjem oslobađajuće presude krivičnog suda, a zatim i podnošenjem zahteva za vraćanje oduzetih predmeta, o kom zahtevu tužioca nije odlučeno, otpao je osnov po kome je nadležni organ tužene bio ovlašćen da drži privremeno oduzete stvari od tužioca kao lica protiv koga je vođen krivični postupak i pri tom ne postoji odluka nadležnog suda u pogledu razloga za trajno oduzimanje tih predmeta (bez obira na ishod krivičnog postupka), usled čega tužilac kao držalac stvari ima pravo na vraćanje predmeta koji su mu privremeno oduzeti.

Kod utvrđenja da generične stvari (bliže označene u nalazu veštaka) koje su predmet ove parnice nisu vraćene tužiocu od koga su kao držaoca stvari oduzete, a da tužena nije u posedu tih stvari jer su u pretkrivičnom postupku vraćene određenim pravnim i fizičkim licima kao oštećenima, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi stvarnu (običnu) štetu isplatom protivvrednost tih pokretnih stvari, pravilnom primenom članova 154. stav 1, 155, 172. stav 1. i 189 stav 1. i 2. ZOO, u vezi sa članom 86. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 70/01, 68/02, „Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 58/04 ... 76/10) i članom 151. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/2011 ... 35/2019). Zbog toga se osnovno u reviziji tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac neosnovano potražuje naknadu štete zbog izmakle dobiti, ali iz drugih razloga.

Prema članu 189. stav 2. ZOO izgubljena dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi, jer ga je radnja ili propuštanje štetnika sprečila da stekne određenu materijalnu korist koja se prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima osnovano očekivala.

U tom smislu, obim te naknade mora biti zasnovana na objektivnim mogućnostima i pokazateljima, što upućuje na zaključak da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna (van razumne sumnje) u pogledu ostvarenja takve dobiti prema konkretnim i dokazanim okolnostima koje vode sticanju dobiti, a koje se nisu ostvarile jer su sprečene štetnikovom radnjom, te da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist ne bi bila protivna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima, odnosno dopuštenost osnova po kome bi bila ostvarena.

S tim u vezi, nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, niti je dovoljno da je oštećeni planirao dobitak. Dobitak za koji se po subjektivnim procenama i željama oštećenog pretpostavljalo da će nastupiti, ne uzima se u obzir prilikom odmeravanja naknade štete. Traži se da je u pitanju dobitak koji bi svakako nastao, da postoji razumna verovatnoća u pogledu ostvarenja takve koristi, koja mora biti dokazana.

U konkretnom slučaju, opredeljen zahtev za naknadu po osnovu izmakle dobiti zasniva se na pretpostavkama revidenta o najpovoljnijem ishodu u situaciji da je mogao da upotrebljava predmetne stvari u vidu iznajmljivanja skela i aparata „unformer“ koje su mu privremeno oduzete tokom trajanja krivičnog postupka. Naime, način na koji je sporna izmakla dobit opredeljena prema nalazu i mišljenju veštaka, sastoji se u matematičkom obračunu dobiti koju bi tužilac ostvario od davanja u zakup navedenih pokretnih stvari, kao proizvod prihoda po danu i mogućem broju dana u toku građevinske sezone.

Međutim, pored obaveze da postoji registrovana delatnost bavljenja prometom i usluga, izmakla dobit je uslovljena i okolnostima koje izvesno potvrđuju da bi tužilac mogao da plasira robu i usluge na tržištu i ostvaruje dobit po tom dopuštenom osnovu, što je u konketnom slučaju izostalo. Zbog toga se obračun tužioca ne može kvalifikovati kao izmakla dobit koja je izostala prema redovnom toku stvari, usled čega se u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu člana 189. stav 2. ZOO, jer se izmakla dobit se ne može zasnivati na subjektivnim pretpostavkama oštećenog, ovde revidenta, o mogućoj šteti i obračunu njene visine.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu uspeh tužioca u postupku po reviziji, to mu na osnovu članova 153. stav 2, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripada srazmerni deo troškova celog parničnog postupka. Opredeljeni zahtev tužioca za naknadu troškova postupka obuhvata troškove na ime sastva tužbe i jednog podneska od strane advokata od po 22.500,00 dinara, zastupanja na osam održavnih ročišta od po 24.000,00 dinara i četiri neodržana ročišta od po 12.750,00 dinara, za sastav žalbe od 45.000,00 dinara, sudske takse za tužbu, žalbu i prvostepenu presudu po 64.479,00 dinara na ime troškova veštačenja 8.000,00 dinara (ukupno 534.437 dinara), sastav revizije od 45.000,00 dinara, a prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzete radnje, kao i na ime sudske takse za reviziju od 64.479,00 dinara odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...95/18), ukupno 643.916,00 dinara. Srazmerno uspehu tužioca u postupku po reviziji (12,3506%), tužena je dužana je tužiocu nadoknadi troškove celog postupka u iznosu od 79.527,49 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stavovi 1. i 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković