Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 672/25 od 21.10.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe VJT u Beogradu, okrivljenog, zajednička žalba okrivljenog i branioca i branilaca okrivljenog, a presuda Višeg suda u Beogradu K br.159/25 od 14.05.2025. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenog Vladimira Andrijanovića – advokat Aleksandar Stevanović, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 672/25 od 21.10.2025. godine, ali iz obrazloženja zahteva proizilazi da je podnosi i protiv presude Višeg suda u Beogradu K br.159/25 od 14.05.2025. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači drugostepenu presudu i okrivljenog oslobodi od optužbe ili je ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje;

- branioci okrivljenog Vladimira Andrijanovića – advokati Miroslav Todorović i Aca Milutinović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači prvostepenu presudu i okrivljenog oslobodi od optužbe ili je preinači u pogledu pravne kvalifikacije i odluke o kazni ili ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vladimira Andrijanovića – advokata Aleksandra Stevanovića, Miroslava Todorovića i Ace Milutinovića su neosnovani u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vladimira Andrijanovića – advokata Miroslava Todorovića i Ace Milutinovića i u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok su u preostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, advokata Aleksandra Stevanovića nedozvoljen, a advokata Miroslava Todorovića i Ace Milutinovića nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branioci okrivljenog zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP navodeći da je sudija Vesna Lukačević koja je učestvovala u donošenju drugostepene presude ujedno učestvovala i u donošenju rešenja Višeg suda u Beogradu K 50/23, Kv br.1829/24 od 30.04.2024. godine, kojim je prema okrivljenom produžen pritvor i pri tome zauzela stav u pogledu osnovane sumnje da je okrivljeni učinilac predmetnih krivičnih dela odnosno izrazila veći stepen uverenja u pogledu njegove krivice.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da je krivično veće Višeg suda u Beogradu, a u čijem sastavu je između ostalih sudija, kao predsednik veća bila sudija Vesna Lukačević, u navedenom rešenju kojim je odlučivano o pritvoru prema okrivljenom Vladimiru Andrijanoviću, a na koje rešenje se u zahtevu pozivaju branioci, analizom dostupnih podataka utvrdilo postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret optužnicom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da je krivično veće Višeg suda u Beogradu pri tome dalo razloge zbog kojih nalaze da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenom, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrde branioci, a koje dovodi u sumnju zakonsku pretpostavku nepristrasnosti sudije.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Vesna Lukačević kao član veća koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, kojom je potvrđena prvostepena osuđujuća presuda, u ranijoj fazi postupka učestvovala kao predsednik veća u donošenju odluke koja je vezana za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenom, a u kom odlučivanju se krivično veće uopšte nije bavilo pitanjem krivice okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovog sudije kod odlučivanja o krivici okrivljenog Vladimira Andrijanovića, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude, zbog čega pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog.

Branioci okrivljenog Vladimira Andrijanovića u podnetim zahtevima ukazuju i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da je okrivljeni u konkretnom slučaju postupao u nužnoj odbrani odbijajući od sebe istovremen protivpravan napad oštećenog pa je, saglasno članu 19. KZ, trebao biti oslobođen od optužbe.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vladimira Andrijanovića se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Izrekom pravnosnažne presude okrivljeni Vladimir Andrijanović oglašen je krivim da je u mestu i vreme bliže opisanom u izreci presude, u stanju bitno smanjene uračunljivosti, svestan svojih dela čije izvršenje je hteo i bio je svestan da su njegova dela zabranjena, lišio života oštećenog..., na taj način što se vozilom...dovezao do navedene raskrsnice, gde se prethodno vozilom...dovezao i oštećeni, u čijem vozilu se nalazio AA, nakon čega su sva trojica izašla iz vozila, pa je došlo do verbalnog sukoba između okrivljenog i oštećenog, koji su obojica imali pištolje u rukama, nakon čega je okrivljeni iz vatrenog oružja – pištolja..., koji je neovlašćeno nosio i za čije nabavljanje i držanje nije imao odobrenje nadležnog organa, ispalio više projektila ka oštećenom i tako mu naneo teške telesne povrede opasne po život... , a sve ustanovljene povrede u ukupnom dejstvu, su kod oštećenog u vreme nanošenja predstavljale tešku telesnu povredu opasnu po život, kojom prilikom je i oštećeni ispalio više projektila iz pištolja..., a koji nisu pogodili okrivljenog, nakon čega je oštećeni pao na kolovoz i usled zadobijenih povreda preminuo na licu mesta, a okrivljeni se sa pištoljem iz koga je pucao, peške udaljio u pravcu kanala u naselju Krnjača.

Iz ovako opisanih radnji izvršenja krivičnog dela proizilaze sva objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela ubistvo iz člana 113. KZ u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, za koja je okrivljeni oglašen krivim i osuđen. Iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni nakon verbalnog sukoba sa oštećenim, pri čemu su obojica nosili pištolje, ispalio više projektila ka njemu i tako mu naneo teške telesne povrede opasne po život, dakle nije postojao istovremen protivpravan napad oštećenog prema okrivljenom, pa samim tim okrivljeni nije postupao u nužnoj odbrani. Stoga su suprotni navodi branilaca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da su neosnovani i navodi zahteva branioca okrivljenog advokata Miroslava Todorovića i Ace Milutinovića kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, da je okrivljeni u momentu ispaljivanja hitaca kojima je usmrćen oštećeni bio u jakoj razdraženosti u koje stanje ga je doveo sada pokojni, pa su samim tim ostvarena obeležja krivičnog dela ubistvo na mah iz člana 115. KZ, jer iz izreke pravnosnažne presude ne proizlazi da je okrivljeni doveden u stanje jake razdraženosti, bilo napadom ili zlostavljanjem od strane oštećenog ili teškim vređanjem od strane oštećenog.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Aleksandra Stevanovića je u preostalom delu nedozvoljen, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Miroslava Todorovića i Ace Milutinovića u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog, advokat Aleksandar Stevanović u preostalom delu zahteva navodi da je u postupku utvrđeno da se na metku iz pištolja iz kojeg je okrivljeni pucao, a koji je verovatno prema navodu veštaka balističara ispao prilikom repetiranja, a pronađen je ispod otvorenih vozačevih vrata vozila okrivljenog, nalazi biološki materijal oštećenog, što upućuje na zaključak da je sada pokojni punio i pištolj iz kojeg je okrivljeni pucao, nakon što ga je preoteo od AA, te da ga je kritičnom prilikom stavio na raspolaganje svom prijatelju, a što je i teza odbrane. Branilac smatra da su svedok i oštećeni sačekali okrivljenog i pod pretnjom pištolja ga izvukli iz automobila, pri čemu je on uspeo da preživi na način koji je opisao u svojoj odbrani.

Ovakvim navodima branioca okrivljenog suštinski se osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocena dokaza data od strane suda, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog, advokata Aleksandra Stevanovića ocenio nedozvoljenim.

Branioci okrivljenog, advokati Miroslav Todorović i Aca Milutinović u ostalom delu zahteva ističu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, ali u obrazloženju navedene povrede navode da je sud povredio opšta pravila o odmeravanju kazne propisana članom 54. KZ, te da nije cenjena kao osobito olakšavajuća okolnost da je oštećeni svojim protipravnim napadom doveo okrivljenog u stanje bitno smanjene uračunljivosti, na koji način se suštinski ukazuje na povredu člana 441. stav 1. ZKP, a koja povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, u zahtevu se navodi da su sudovi, suprotno nalazima i mišljenjima sudskih veštaka medicine i balistike, poklonili veru iskazu svedoka AA u delu u kome je tvrdio da je okrivljeni, pošto je primio udarac u glavu izašao iz vozila i nekoliko puta pucao u oštećenog, čak i u leđa. Takođe, za sudove je bez značaja iskaz svedoka da nije video pištolj kod oštećenog, kao što je nevažno i da su na ruci svedoka pronađene barutne čestice koje ukazuju na mogućnost da je kritičnom prilikom posedovao pištolj kojim je usmrćen oštećeni. Ovakvim navodima se suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza data od strane suda.

Branioci navode i povredu odredbe člana 447. ZKP jer okrivljeni nije obavešten o sednici veća drugostepenog suda, kao i odredba člana 448. ZKP obzirom da okrivljenom nije pružena prilika da se izjašnjava o svojoj žalbi.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povreda odredaba člana 447. i 448. ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, Vrhovni sud je i u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, u podnetom zahtevu se navodi i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, međutim, kako branioci okrivljenog u zahtevu uopšte ne navode u čemu se sastoji navedena povreda zakona, to je stoga Vrhovni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vladimira Andrijanovića – advokata Aleksandra Stevanovića, Miroslava Todorovića i Ace Milutinovića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahteve u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovane, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 485. stav 4. i 484. ZKP, zahteve odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Gordana Kojić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković