Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 646/2025
18.12.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici po tužbi tužioca – protivtuženog „KONDIVIK USLUGE“ DOO - u likvidaciji, Vršac, čiji je punomoćnik Jovana Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženog - protivtužioca „AGROBANAT“ AD Plandište, čiji su punomoćnici Branislav Bjelica, advokat iz ... i Nikola Piščević, advokat iz ..., radi duga, vrednost predmeta spora po tužbi 37.173.375,62 dinara, a po protivtužbi 42.438.381,80 dinara, odlučujući o revizijama tuženog - protivtužioca izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5212/23 od 26.06.2025. godine, u sednici održanoj dana 18.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE revizije tuženog - protivtužioca izjavljene dana 04.08.2025. i dana 06.08.2025. godine protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5212/23 od 26.06.2025. godine, kao neosnovane.

ODBIJA SE zahtev tužioca - protivtuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Pančevu P 248/21 od 27.06.2023. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi - protivtužilac da tužiocu - protivtuženom plati 37.173.375,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.09.2021. godine, do isplate. U stavu drugom izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca, kojim je tražio da mu tužilac - protivtuženi isplati 42.438.381,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.12.2013. godine, do isplate. U stavu trećem izreke, odbijen je prigovor prebijanja istaknut od strane tuženog - protivtužioca prema tužiocu - protivtuženom u iznosu od 15.867.759,30 dinara. U stavu četvrtom izreke, obavezan je tuženi - protivtužilac da tužiocu - protivtuženom na ime troškova parničnog postupka plati 1.574.175,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5212/23 od 26.06.2025. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tuženog - protivtužioca, kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. U stavu drugom izreke, odbijen je zahtev tužioca – protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude, tuženi - protivtužilac je dana 04.08.2025. godine, preko punomoćnika advokata Nikole Piščevića i dana 06.08.2025. godine putem advokata Branislava Bjelice, izjavio blagovremene i dozvoljene revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Vrhovni sud preinači nižestepene presude i odbije tužbeni zahtev, a usvoji protivtužbeni zahtev. U odgovorima na revizije tužilac - protivtuženi je osporio sve revizijske navode tuženog - protivtužioca, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizije tuženog - protivtužioca nisu osnovane.

Nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog - protivtužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda, koji je i sprovodio dokazni postupak, pa stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac - protivtuženi i tuženi - protivtužilac su bili u obligacionom odnosu po osnovu Ugovora o proizvodnji paperja od 29.07.1999. godine, po osnovu koga je tuženi - protivtužilac trebalo da proizvede i na zahtev tužioca - protivtuženog izveze ugovorenu količinu paperja, a tužilac - protivtuženi da plati avans od 2.340.250,00 dinara odmah nakon potpisivanja ugovora i dobijanja garancije u vidu lager potvrde (vlasničkog lista) na 1.114.404 kg brašna T- 500 uskladištenog u Mlinu „1. oktobar“ Plandište. Imajući u vidu da je tuženi - protivtužilac osnovao privredno društvo DOO „Planima“ Plandište sa učešćem od 100%, po prethodnom dogovoru i nalogu tuženog - protivtužioca, čiji je račun bio u blokadi, tužilac – protivtuženi je uplatio navedeni avans na račun DOO „Planima“ Plandište i dobio garanciju u vidu lager potvrde. Kako tuženi - protivtužilac nije ispunio svoju obavezu iz Ugovora od 29.07.1999. godine, tužilac - protivtuženi je imao pravo da aktivira zalogu i da povuče navedeno brašno. Međutim, umesto toga tužilac - protivtuženi i tuženi - protivtužilac su zaključili Kupoprodajni ugovor 21.02.2001. godine po osnovu koga je tužilac - protivtuženi dobio u svojinu poslovni prostor procenjene vrednosti 8,385.300,00 dinara. Utvrđeno je, dalje, da je tužilac - protivtuženi 2009. godine izvršio jednostranu kompenzaciju tako što je svoje dugovanje prema tuženom - protivtužiocu od 8.385.300,00 dinara prebio sa svojim potraživanjem od 8.405.16,08 dinara, koje je prema sopstvenom knjigovodstvu imao prema DOO „Planima“ Plandište. Takođe, tužilac - protivtuženi je 27.12.2013. godine zaključio Ugovor o razmeni nepokretnosti sa „VIK“ AD Vršac, na osnovu koga je tužilac - protivtuženi zamenio predmetnu nepokretnost kupljenu Ugovorom od 12.02.2001. godine za drugu nepokretnost, bez novčane doplate, a procenjena vrednost nepokretnosti je 59.142.272,00 dinara (516.003,179 evra). Međutim, presudom Privrednog suda u Pančevu P 279/2018 od 20.11.2019. godine, koja je postala pravnosnažna 21.07.2021. godine, utvrđena je ništavost Kupoprodajnog ugovora od 12.02.2001. godine, te je na navedeni način tužilac - protivtuženi ostao bez ispunjenja obaveze po Ugovoru o proizvodnji paperja od 29.07.1999. godine, odnosno bez avansa, bez zaloge i bez nepokretnosti koja mu je data radi namirenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da pasivna legitimacija tuženog - protivtužioca proizlazi i iz odredbe čl. 414. st. 1. Zakona o preduzećima („Sl. list SRJ“, br. 29/96, 33/96 ispr., 29/97, 59/98), jer je tuženi - protivtužilac bio osnivač DOO „Planima“ Plandište sa 100% učešća, pa je bio i neograničeno solidaran za obaveze tog zavisnog društva. Prema stanovištu prvostepenog suda, poslovni odnos je postojao između tužioca - protivtuženog i tuženog - protivtužioca, jer je u samom Ugovoru od 29.07.1999. godine naveden iznos od 2.340.250,00 dinara, koji je tužilac - protivtuženi uplatio DOO „Planima“ Plandište, a tuženi – protivtužilac je dao obezbeđenje za taj ugovoreni posao. Stoga je prvostepein sud obavezao tuženog - protivtužioca da navedeni iznos plati tužiocu - protivtuženom sa zakonskom zateznom kamatom u skladu sa odredbom čl. 414. st. 1. Zakona o preduzećima i čl. 210., 277. i 324. ZOO, kao u stavu prvom izreke prvostepene presude. Dalje, prvostepeni sud je smatrao da je tuženi - protivtužilac bio nesavesna strana prilikom zaključenja Kupoprodajnog ugovora od 12.02.2001. godine i da kao nesavesna strana nema prava da potražuje naknadu štete, posebno iz razloga što je tuženom - protivtužiocu vraćena nepokretnost, koja je bila predmet ništavog navedenog ugovora. Zbog nesavesnosti tuženog - protivtužioca prvostepeni sud je odbio i protivtužbeni zahtev, imajući u vidu da je utvrdio da je i osnov protivtužbe naknada štete, a ne restitucija ili sticanje bez osnova. Tuženi- protivtužilac je protivtužbom tražio razliku između usaglašene vrednosti nepokretnosti iz ništavog Kupoprodajnog ugovora od 12.02.2001. godine (139.755 evra) i usaglašene vrednosti nepokretnosti koju je tužilac-protivtuženi dobio Ugovorom o razmeni od 27.12.2013. godine (516.003,179 evra) sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom od 27.12.2013. godine, odnosno tražio je korist koju je prema njegovom mišljenju tužilac - protivtuženi ostvario razmenjujući spornu nepokretnost za nepokretnost veće vrednosti. Prvostepeni sud je utvrdio da ne postoji zakonski osnov po kojem bi navedena razlika mogla preći iz imovine tužioca - protivtuženog u imovinu tuženog - protivtužioca, pa je doneo odluku kao u stavu drugom izreke prvostepene presude. Kako je tuženi - protivtužilac prigovorom prebijanja tražio štetu koju je pretrpeo neizdavanjem u zakup predmetne nepokretnosti u periodu februar 2001. – decembar 2013. godine, prvostepeni sud je utvrdio da ne postoje uslovi propisani čl. 108. ZOO, zbog čega njegovo potraživanje ne postoji, pa je odbio prigovor prebijanja i doneo odluku kao u stavu trećem izreke prvostepene presude.

Drugostepeni sud je prihvatio date razloge prvostepenog suda u pogledu usvajanja tužbenog zahteva, a odbijanja protivtužbenog zahteva i prigovora prebijanja, pa je potvrdio prvostepenu presudu. 

Vrhovni sud nalazi da su nižestepene presude donete pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom čl. 414. st. 1. Zakona o preduzećima ("Sl. list SRJ", br. 29/96, 33/96 ispr., 29/97, 59/98) propisano je da akcionar koji poseduje više od 75% akcija zavisnog društva odgovara neograničeno solidarno za njegove obaveze (zavisno društvo pod neposrednim upravljanjem). Odredbom čl. 417. stav 4. istog zakona je propisano da će se odredbe čl. 414. shodno primenjivati na akcionare bez javne registracije akcija i društvo sa ograničenom odgovornošću.

U skladu sa napred citiranim odredbama Zakona o preduzećima, Privredno društvo „Planima“ DOO Plandište je bilo zavisno društvo tuženog – protivtužioca. Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da navedeno privredno društvo nije bilo ugovorna strana u Ugovoru od 29.07.1999. godine, niti dužnik iz konkretnog ugovornog odnosa, već je preko tog zavisnog društva, po nalogu njegovog osnivača tuženog - protivtužioca, ugovoren način uplate ugovorenog avansa. Stoga je, nasuprot navodima revidenta, bez uticaja činjenica da tužilac nije prijavio predmetno potraživanje u postupku stečaja nad „Planima“ DOO, kao ni činjenica što je predmetno privredno društvo brisano iz Registra. U vezi sa predmetnim potraživanjem je, prema činjeničnom utvrđenju, kasnije zaključen Kupoprodajni ugovor od 12.02.2001. godine (koji je docnije pravnosnažno utvrđen ništavim), kako bi tuženi – protivtužilac namirio potraživanje tužioca - protivtuženog na ime uplaćenog avansa.

Tuženi – protivtužilac u reviziji osporava postojanje neograničene solidarne odgovornosti matičnog društva za obaveze zavisnog društva, sa tvrdnjama da ova odgovornost postoji samo u slučaju „proboja pravnog subjektiviteta“ i da je „odgovornost supsidijarna“. Međutim, ovi navodi su irelevantni imajući u vidu propisana pravila o solidarnoj odgovornosti iz čl. 414. Zakona o Zakona o preduzećima ("Sl. list SRJ", br. 29/96, 33/96 ispr., 29/97, 59/98) koja su bila na snazi u vreme nastanka obaveze iz Ugovora od 29.07.1999. godine. Nasuprot navodima revidenta, nijedna odredba materijalnih propisa, koji su bili na snazi u vreme nastanka obaveze, nije predviđala da se neograničena solidarna odgovornost stiče tek upisom u odgovarajući registar. Takođe, nije bilo moguće nijednim internim aktom društva isključiti takvu odgovornost.

Neosnovani su revizijski navodi da je aktivna legitimacija tužioca - protivtuženog prestala utvrđenjem ništavosti Kupoprodajnog ugovora od 12.02.2001. godine. Ovim ugovorom je bilo namireno potraživanje tužioca - protivtuženog iz Ugovora od 29.07.1999. godine, a utvrđenjem njegove ništavosti i vraćanjem predmetne nepokretnosti tuženom - protivtužiocu, ostalo je nenamireno potraživanje tužioca - protivtuženog iz Ugovora od 29.07.1999. godine. Prema odredbi čl. 308. stav 1. i 3. ZOO obaveza prestaje ako poverilac, u sporazumu sa dužnikom, primi nešto drugo osim onoga što mu se duguje. Međutim, umesto potraživanja zasnovanog na dužnikovoj odgovornosti za materijalne ili pravne nedostatke stvari, poverilac može zahtevati od dužnika, ali ne više nego od jemca, ispunjenje prvobitnog potraživanja i naknadu štete. Sa tim u vezi, kako je drugostepeni sud pravilno zaključio, nakon ništavosti predmetne kupoprodaje, tužilac je ostao bez ispunjenja svojih obaveza iz Ugovora o proizvodnji od 29.07.1999. godine, tj. bez avansa, zaloge i bez nepokretnosti koje su mu date na namirenje, pa je svakako aktivno legitimisan u ovom postupku da potražuje povraćaj datog avansa.