Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 14091/2025
08.04.2026. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Vujović, advokat iz ..., protiv tuženog „Boka Agro Co-op“ d.o.o. za trgovinu, usluge i zastupanje Šurjan, čiji je punomoćnik Gordana Popov, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1507/25 od 18.06.2025. godine, u sednici održanoj 08.04.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1507/25 od 18.06.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1507/25 od 18.06.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1507/25 od 18.06.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 65/24 od 27.03.2025. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 498.964,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2023. godine, do isplate, i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 110.770,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi članova Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u nižestepenim presudama, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćene i berzanske cene za predatu merkantilnu soju, zaključujući da je u konkretnom slučaju između tužioca i tuženog zaključen usmeni ugovor o kupoprodaji a ne ugovor o uskladištenju. Prema datim razlozima, tužilac se u konkretnom slučaju nije izjasnio da predmetnu robu želi da ostavi na lageru, već je zatražio od tuženog da izvrši uplatu avansa za predatu robu, nakon što je upoznat sa kupoprodajnom cenom soje, pri čemu nije prigovarao izvršenim isplatama od strane tuženog koje su vršene sukcesivno, na koji način je opredeljena priroda pravnog posla.

Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene presude u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja i okolnosti svakog slučaja. Takođe, revizijom se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Stoga, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, i iz tih razloga, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Po članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 16.01.2024. godine, vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 498.964,90 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.