Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi VV je podneo odgovor na reviziju tužilje, sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 28.10.1993. godine, kao davalac izdržavanja, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pok. GG, kao primaocem izdržavanja, koji je overen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu pod R br 5048/93. Navedenim ugovorom konstatovano je da je primalac izdržavanja vlasnik stana koji se nalazi u Beogradu u Ulici ... broj .., na četvrtom spratu, površine 32 m2 i da su se stranke sporazumele da primalac izdržavanja kao naknadu za izdržavanje ostavlja davaocu izdržavanja u svojinu navedeni stan, s tim što se predaja nepokretnosti odlaže do smrti primaoca izdržavanja. Tri meseca nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, 28.01.1994. godine, primalac izdržavanja GG je podnela tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršavanja ugovornih obaveza od strane tužilje, kao davaoca izdržavanja u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 570/94. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 570/94 od 10.05.1995. godine, odbijen je tužbeni zahtev za raskid ugovora, međutim, navedena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 11965/95 od 31.01.1996. godine i u daljem toku postupka, zbog smrti GG (koja je preminula ...1997. godine), doneto je rešenje o prekidu postupka 12.11.1997. godine. U tom predmetu tužilja je podnela protivtužbu sa zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji stana Ov 4011/96 koji je sada pok. GG, kao prodavac zaključila sa tuženim VV, kao kupcem dana 03.06.1996. godine. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 2284/98 od 16.04.2002. godine, odbijen je tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, kao i eventualni zahtev za poništaj istog ugovora, dok je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav navedeni ugovor o kupoprodaji stana. Ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 10395/02 od 21.10.2002. godine, a zatim je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1782/03 od 08.10.2003. godine, ponovo odbijen tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i poništaj tog ugovora, a usvojen protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji stana. Ta presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž 1078/04 od 22.04.2004. godine u delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, dok je u preostalom delu ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P 3007/05 od 02.11.2005. godine, prekinut je postupak u odnosu na tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a nastavljen po protivtužbi ovde tužilje. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 4405/06 od 03.01.2007. godine, usvojen je protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana Ov 4011/96 i navedena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž 12686/07 od 14.12.2007. godine, ali su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev 1364/08 od 15.10.2009. godine, preinačene nižestepene presude, tako što je odbijen protivtužbeni zahtev tužilje da se utvrdi ništavost navedenog ugovora o kupoprodaji stana. Odlukom Ustavnog suda Už 2819/2009 od 06.06.2012. godine, usvojena je ustavna žalba i utvrđeno da je navedenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na pravično suđenje, te je naloženo nadležnom sudu da ponovi postupak po reviziji izjavljenoj protiv presude drugostepenog suda. Nakon toga, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5855/14 od 20.11.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog VV i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 4405/06 od 03.01.2007. godine, kojom je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji stana Ov 4011/96. Pored toga, utvrđeno je da se tuženi VV na osnovu ugovora o kupoprodaji stana Ov 4011/96, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn 1932/97 od 18.08.1997. godine, uknjižio kao vlasnik predmetnog stana, a što sledi i iz lista nepokretnosti broj .. KO Stari Grad, te je isti kao prodavac 10.05.2006. godine zaključio ugovor o kupoprodaji sa tuženom BB, kojoj je kao kupcu prodao predmetni stan. Ugovor je overen u Prvom osnovnom sudu u Beogradu pod Ov br 6292/2006. Kupoprodaja stana je izvršena uz posredovanje agencije i tuženom VV je na ime kupoprodajne cene isplaćen iznos od 45.000 evra, koji je tužena BB ostvarila putem kredita za kupovinu stana kod Nacionalne banke Grčke u maju mesecu 2006. godine, nakon čega se i upisala kao vlasnik stana. Utvrđeno je da je na predmetnom stanu izvršena zabeležba hipoteke koju je tužena BB konstituisala kao sredstvo obezbeđenja stambenog kredita, dok tužilja nije tražila zabeležbu spora koji je vodila radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana, zaključenog između GG, kao prodavca i tuženog VV, kao kupca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da predmetni ugovor o kupoprodaji stana zaključen između tuženih ništav pravni posao u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji stana na osnovu koga je tuženi VV stekao pravo svojine na predmetnom stanu, pa nije mogao punovažno raspolagati istim. Zato je tužena BB u obavezi da se iz stana iseli i preda ga tužilji u posed na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Prvostepeni sud je ocenio savesnost ugovornih strana, prilikom zaključenja ugovora, nalazeći da je tuženi VV, kao prodavac bio nesavestan s obzirom da je tužilja protiv njega vodila postupak radi utvrđenja ništavosti ugovora koji je prethodno zaključio sa sada pok. GG, dok je tužena BB savestan kupac, ali da joj kao savesnoj ugovornoj strani stoje na raspolaganju sredstva propisana članom 108. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da predmetni ugovor o kupoprodaji stana nije ništav pravni posao, jer je tužena BB savestan sticalac i vlasnik predmetnog stana na osnovu člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, s obzirom da poseduje pravni osnov koji po članu 33. navedenog zakona vodi sticanju prava svojine. Tužena BB je nakon izvršene kupoprodaje upisala pravo vlasništva u javnim knjigama na predmetnom stanu, pa bi donošenje odluke o oduzimanju imovine u ovom slučaju bilo nesrazmerno mešanje u imovinu i protivno opštim načelima zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda i dovelo bi do nesigurnosti u pravnom prometu. Osim toga, po stanovištu drugostepenog suda tužilja nema utvrđeno pravo svojine na stanu s obzirom da je isto osporeno podnošenjem tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji postupak još uvek nije okončan zbog prekida.

Prema odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti predstavlja derativan način sticanja prava svojine kod koga sticalac to pravo izvodi iz prava svog prethodnika koji mora biti vlasnik stvari u momentu zaključenja ugovora. Kada je u pitanju pravni posao, za sticanje prava svojine na nepokretnosti nužno je izvršiti upis prava svojine u javnoj knjizi na osnovu člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer je to konstitutivni elemenat sticanja. Savesnost kao pravna i moralna činjenica nije od značaja kod derivativnog načina sticanja prava svojine, ali postoje izuzeci kada savesnost predstavlja elemenat sticanja u cilju zaštite poštenih kupaca koji su sve preduzeli kako bi se uverili da je prodavac istovremeno i vlasnik predmeta prodaje. Prema članu 5. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ("Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/2001, 25/2002, 101/2005), koji je važio u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji stana, prava na nepokretnosti stiču se, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti. U slučaju više upisa prava na nepokretnostima, jače je ono pravo koje je ranije upisano. Pravo na nepokretnosti nastalo upisom u katastar nepokretnosti iz stava 1. ovog člana ima pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa. Upis podataka o nepokretnostima i pravima na njima vrši se za sve nepokretnosti po službenoj dužnosti ili po zahtevu nosioca prava na nepokretnosti. Po članu 6. podaci o nepokretnosti i pravima na njima upisani u skladu sa odredbama člana 5. ovog zakona smatraju se tačnim i treća lica ne mogu trpeti štetne posledice u prometu nepokretnosti i drugim odnosima u kojima se ovi podaci koriste.

Pouzdajući se u tačnost podataka upisanih u katastar nepokretnosti, nakon utvrđenja da je prodavac upisan kao vlasnik stana i da na predmetu prodaje nema upisanih tereta i zabrana, tužena BB je zaključila u skladu sa tada važećim Zakonom o prometu nepokretnosti ugovor o kupoprodaji stana, isplatila kuporpodajnu cenu i stupila u posed stana. Nakon izvršene kupoprodaje upisala je pravo vlasništva u javnim knjigama na predmetnom stanu i kod utvrđenja da nije imala saznanja da se vodi spor između tužilje i tuženog kao prodavca stana, poštujući princip zaštite savesnog (bona fide) kupca (kupca u dobroj veri), tužena BB je kao savestan kupac stekla pravo svojine na predmetnom stanu. Sledom navedenog predmetni ugovor o kupoprodaji stana nije ništav pravni posao u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Navodima revizije nije doveden u pitanje zaključak suda o savesnosti tužene BB, kao kupca stana po punovažnom i u celini izvršenom ugovoru o kupoprodaji na čiju pravnu valjanost nema uticaja naknadno doneta pravnosnažna presuda kojom je utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji stana, na osnovu kog je tuženi VV upisao svoje pravo svojine na stanu i zatim raspolagao istim predmetnim ugovorom o kupoprodaji koji je zaključio sa tuženom BB. U takvoj situaciji upis prava svojine na nepokretnostima u javnoj knjizi u korist VV i činjenica da na predmetu prodaje nije bilo upisanih tereta i zabrana ukazuje da se tužena BB pouzdala u tačnost podataka upisanih u javnoj knjizi o nepokretnostima, a zatim zaključila i overila ugovor o kupoprodaji, isplatila kupoprodajnu cenu i nepokretnost je predata u državinu, pa je kao savestan kupac stekla pravo svojine na predmetnom stanu i nije u obavezi da predmetni stan preda tužilji u posed na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Sledom navedenog bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje na razloge apsolutne ništavosti ugovora o kupoprodaji stana koji je tuženi VV zaključio sa sada pok. GG, kao i da je zaključak drugostepenog suda zasnovan samo na kriterijumu bezrezervnog pouzdanja u zemljišno- knjižno stanje. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zahtev tuženog VV za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. ZPP, jer ovo pravno sredstvo nije bilo potrebno radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković