Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete u vidu razlike između zarade koja je isplaćena tužiocu i zarade koja je navodno trebalo da mu bude isplaćena u skladu sa odredbom člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 15/15, 38/18, 26/21) prema kojoj prosečna zarada u tekućoj kalendarskoj godini ne može biti manja od prosečne zarade u prethodnoj kalendarskoj godini. Nižestepeni sudovi su pošli od odredaba Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18) koje uređuju pravo na odgovarajuću zaradu, kao i na jednaku zaradu za isti rad, pravo na naknadu štete (član 104), strukturu zarade (član 105), način na koji se određuje osnovna zarada (član 107) i definišu proces kolektivnog ugovaranja (čl. 3, 240,242, 249, 254, 256) u skladu sa Konvencijom broj 98. Međunarodne organizacije rada o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje i zaključili da poslodavac i reprezentativni sindikati ne pregovaraju o prosečnoj vrednosti radnog časa svakog pojedinog zaposlenog člana kolektiva, već to čine za kolektiv kao celinu, da se pod prosečnom zaradom iz člana 31. stav 3. PKU tuženog smatra prosečna zarada individualno određenog zaposlenog kod tuženog poslodavca, da je u konkretnom slučaju tužiocu zarada isplaćivana na osnovu ugovora o radu i PKU tuženog, da je tužiočeva prosečna zarada u utuženom periodu stalno bila veća od one u prethodnoj godini, što znači da tužiocu nije isplaćivana zarada manja od njegove prosečne u prethodnoj kalendarskoj godini te da mu nije prouzrokovana šteta, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan i kao takav odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu ne postoje razlozi zbog kojih bi trebalo dozvoliti odlučivanje o tužiočevoj posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse. Pošto pobijana drugostepena presuda ne odstupa od stava revizijskog suda izraženog u brojnim odlukama u identičnim činjeničnim i pravnim sporovima, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud nalazi da revizija nije dozvoljena ni u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

U konkretnom slučaju pobijana presuda nije doneta u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, u kom je revizija uvek dozvoljena na osnovu člana 441. ZPP. Zbog toga se dozvoljenost revizije ocenjuje, na osnovu člana 436. ZPP, primenom odredaba člana 403. st. 2. i 3. istog zakona, prema kojima je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2), s tim da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3).

Pošto je u ovom sporu iz radnog odnosa predmet tužbenog zahteva isplata novčanog potraživanja, a vrednost predmeta spora koji se pobija revizijom očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija je nedozvoljena, zbog čega ju je Vrhovni sud odbacio drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, zbog čega je njegov zahtev za naknadu troškova postupka po tom pravnom leku odbijen trećim stavom izreke ovog rešenja na osnovu odredaba člana 165. stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Boljević s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković