Branilac okrivljenog AA - advokat Željko Tomljenović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 8) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i povrede odredbe člana 33. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 8) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP navodeći da je sud povredio odredbe zakona u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca jer je vodio krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, po privatnoj tužbi u postupku u kome oštećenu zastupa njen advokat i bez prisustva ovlašćenog javnog tužioca. Naime, krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ je krivično delo koje se može voditi samo po predlogu oštećenog, a sud je po prijemu privatne tužbe (za krivično delo uvreda) iz čijeg opisa proizilazi da se odnosi na krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ bio u obavezi da privatnu tužbu odbaci i dostavi je OJT u Staroj Pazovi koje bi privatnu tužbu, ukoliko je blagovremeno podneta moglo tretirati kao predlog za krivično gonjenje, a ne da vodi dva krivična postupka.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je dana 28.12.2022. godine u prostorije PI Stara Pazova, samostalno bez pozivanja, pristupila oštećena i prijavila kritični događaj, da bi dana 09.01.2023. godine, preko punomoćnika podnela privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljenog zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Javni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Staroj Pazovi podneo je optužni predlog KTO 257/24 od 14.08.2024. godine protiv okrivljenog AA zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ. Na glavnom pretresu održanom dana 18.10.2024. godine, sud je doneo rešenje kojim je spojio krivične postupke po optužnom predlogu i privatnoj tužbi oštećene u jedinstveni postupak K 569/24. Na istom glavnom pretresu postupajući OJT je izjavio da u svemu ostaje kod podnetog optužnog predloga, a punomoćnik privatne tužilje je izjavio da u svemu ostaje kod podnete privatne krivične tužbe čemu se pridružila i privatna tužilja.

Kako je krivični postupak protiv okrivljenog vođen zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ, koje se goni po službenoj dužnosti po optužnom predlogu ovlašćenog tužioca KTO 257/24 od 14.08.2024. godine, a za koje je postojao predlog za krivično gonjenje oštećene saglasno članu 53. stav 3. ZKP i za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, koje se goni po privatnoj tužbi, a koja je blagovremeno podneta od strane punomoćnika oštećene dana 09.01.2023. godine, to je očigledno da je u konkretnom slučaju postojala optužba ovlašćenog tužioca, pa su suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe se i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP iz razloga što presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, jer je do kraja glavnog pretresa sud vodio krivični postupak zbog dva krivična dela odnosno zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ, a nije oba predmeta optužbe rešio presudom obzirom da je okrivljeni oglašen krivim samo za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud uopšte nije doneo odluku o nekoj tački optužbe.

Odredbom člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo uvreda čini onaj ko uvredi drugog.

Odredbom člana 182a stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo polno uzmenivaranje čini onaj ko polno uznemirava drugo lice, dok je stavom tri istog člana propisano da je polno uznemiravanje svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pobijanom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe. Ovo sa razloga što sud nije vezan pravnom kvalifikacijom tužioca, već je u konkretnom slučaju našao da se, prema činjeničnom opisu radnji za koje se okrivljeni tereti optužnim predlogom i privatnom krivičnom tužbom radi o istom događaju i istom krivičnom delu i to krivičnom delu polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ, a ne o dva različita krivična dela odnosno o krivičnom delu polno uzmeniravanje iz člana 182a stav 1. KZ, po optužnom predlogu i krivičnom delu uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, po privatnoj tužbi, jer je krivično delo uvreda, u konkretnom slučaju, konsumirano krivičnim delom polno uznemiravanje.

Stoga su suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, u obrazloženju navedene povrede ne ukazuje na koji način je krivični zakon povređen, već navodi da je povređen član 339. u vezi člana 5. ZKP jer ako je podneta privatna krivična tužba koja činjenično ukazuje na krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti pa je sud trebao privatnu tužbu rešenjem odbaciti a ne spajati krivične postupke.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 339. u vezi člana 5. ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da sud nije obrazložio navode žalbe na prvostepenu presudu, na koji način se ukazuje i na povredu odredbe člana 460. ZKP, kao što navodi da je sud odbio dokazne predloge odbrane za saslušanjem dodatnih svedoka, na koji način se ističe i povreda odredbe člana 395. ZKP.

Pored navedenog, zahtevom se ukazuje i da sud nije obrazložio ni objasnio naglu i neobjašnjivu promenu ponašanja okrivljenog, kao i da presuda ne sadrži objašnjenje o primeni prava propisanih Zakonom o radu i Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ovakvim navodima branioca okrivljenog se suštinski ističe i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu zahteva branilac okrivljenog osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocenu dokaza datu od strane suda navodima da je sud selektivno ocenio dokaze, da ni jedan od saslušanih svedoka, pa ni sama oštećena, nisu opisale okrivljenog kao osobu koja se ponaša nepristojno ili na bilo koji način neprimerno, te da nalaz i mišljenje veštaka, koji je sud prihvatio, isključuje prisustvo psiholoških poremećaja koji bi mogli objasniti tako naglu promenu ponašanja – gde okrivljeni u roku od nekoliko sekundi od ličnosti koja se koleginicama obraća sa „Vi“ i „gospođo“ preobražava sebe u osobu koja ispoljava sociopatske tendencije. Branilac zaključuje da je okrivljeni ugledan čovek, porodičan, bez prethodnih incidenata, čiji psihološki profil ne ukazuje na sklonost ka neprimernom ponašanju, a otpužba se oslonja isključivo na iskaz oštećene koji nije potkrepljen direktnim dokazima, sadrži nesaglasnosti sa svedočenjima koleginica i praćen je psihološkim veštačenjem koje ne pruža potpuni uvid u ličnost oštećene.

Navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog, i u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe povredu člana 33. Ustava Republike Srbije, a čime se u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 8) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Željka Tomljenovića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 485. stav 4. i 484. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković