Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž 568/2024 od 13.11.2024. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse. U prilog navodima da je potrebno ujednačavanje sudske prakse tužilac je priložio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 9511/22 od 29.12.2022. godine i odluku Ustavnog suda Už 1061/2021 od 29.06.2023. godine.

Ispitujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju potrebno dozvoliti odlučivanje o reviziji tužioca radi tumačenja instituta zastarelosti u vezi sa Uredbom o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine i ujednačavanja sudske prakse o tom pitanju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama navoda revizije, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, JKP „Parking servis“ Novi Pazar je dana 06.12.2019. godine izdao ovde tuženom dnevnu parking kartu, sa rokom uplate do 14.12.2019. godine na iznos od 750,00 dinara. Tuženi nije platio izdatu parking kartu. Tužilac i JKP „Parking servis“ Novi Pazar zaključili su ugovor o cesiji dana 17.07.2020. godine kojim su tužiocu kao cesionaru ustupljena sva dospela nenaplaćena potraživanja cedenta, između ostalog i potraživanje prema tuženom po osnovu izdate dnevne parking karte. Tužilac je tuženom dana 31.07.2020. godine uputio obaveštenje o ustupanju potraživanja, a potom kao izvršni poverilac dana 27.01.2021. godine podneo protiv tuženog predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Rešenjem o izvršenju javnog izvršitelja Mila Durutovića iz ... I Ivk 93/21 od 22.02.2021. godine obavezan je tuženi kao izvršni dužnik da tužiocu kao izvršnom poveriocu na ime potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga plati iznos od 750,00 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom od 15.12.2019. godine pa do konačne isplate, 7.200,00 dinara na ime sastava predloga za izvršenje i iznos od 3.412,80 dinara na ime troškova izvršnog postupka. Po prigovoru tuženog kao izvršnog dužnika postupak je nastavljen u parnici.

Nižestepeni sudovi odbili su tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga nalazeći da je njegovo potraživanje zastarelo, odnosno da je osnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog kao dužnika. Nižestepeni sudovi su stanovišta da je predmetno potraživanje tužioca nastalo dana 06.12.2019. godine, a dospelo 14.12.2019. godine, dok je predlog za izvršenje podnet 27.01.2021. godine. Imajući navedeno u vidu, predmetno potraživanje tužioca na ime komunalne usluge je zastarelo u smislu odredbe člana 378. ZOO. Nižestepeni sudovi nalaze da u konkretnom slučaju nema mesta primeni Uredbe o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine jer se navedena Uredba ne odnosi na rokove zastarelosti koji su po svojoj prirodi materijalnopravni rokovi, propisani i regulisani Zakonom o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud ne prihvata izneto pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu ocene osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja.

Predmetno potraživanje je nastalo 06.12.2019. godine, a dospelo na naplatu 14.12.2019. godine. Rok zastarelosti počeo je da teče 15.12.2019. godine u smislu odredbe člana 361. stav 1. ZOO. U Republici Srbiji je Odlukom o proglašenju vanrednog stanja proglašeno vanredno stanje 15.03.2020. godine, koje je trajalo do 06. maja 2020. godine usled pandemije zarazne bolesti Covid – 19. Vlada Republike Srbije je 20. marta 2020. godine donela Uredbu o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja. Saglasno odredbama Uredbe, rokovi za podnošenje tužbi i pokretanje postupaka, kao i za izjavivanje pravnih lekova i preduzimanje drugih procesnih radnji u sudskim postupcima, prestaju da teku za vreme vanrednog stanja. U zavisnosti od toga da li je njihov tok započeo ili nije, nastavljali su se ili su započinjali da teku od dana ukidanja vanrednog stanja, odnosno od 06. maja 2020. godine. U konkretnom slučaju rok zastarelosti potraživanja tužioca, koji je počeo da teče 15.12.2019. godine, prestao je da teče proglašenjem vanrednog stanja dana 15. marta 2020. godine i nije tekao do okončanja vanrednog stanja 06. maja 2020. godine. U skladu sa odredbama Uredbe, nakon ukidanja vanrednog stanja, rok zastarelosti je nastavio da teče. To znači da je u navedenom periodu trajanja vanrednog stanja došlo do zastoja zastarelosti u pogledu rokova u smislu odredbe čl.383. ZOO, koja predviđa da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze. Vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, u skladu sa odredbom člana 384. stav 2. ZOO. Kako od okončanja vanrednog stanja, odnosno od 06. maja 2020. godine, do dana podnošenja predloga za izvršenje 27.01.2021. godine, sa uračunavanjem proteklog roka do proglašenja vanrednog stanja, nije protekao potrebni ostatak jednogodišnjeg rok zastarelosti propisan odredbom člana 378. ZOO, sledi da potraživanje tužioca nije zastarelo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP preinačio nižestepene odluke i usvojio tužbeni zahtev tužioca, te održao na snazi rešenje o izvršenju javnog izvršitelja u obavezujućem delu, u skladu sa odredbom člana 460 st. 4 ZPP.

Kako je tužilac prema preinačenoj presudi uspeo u sporu, preinačena je i odluka o troškovima postupka primenom odredbe čl. 165 st. 2 ZPP, u vezi odredbe čl. 153 st. 1 ZPP. Tužilac ima pravo na naknadu nužnih troškova za vođenje parnice i to za pristup na jedno održano ročište za glavnu raspravu u iznosu od 13.500,00 dinara i za sastav žalbe na prvostepenu presudu u iznosu od 18.000,00 dinara, u skladu sa važećom Tarofom o nagradama i naknadama troškova za rad odvokata. Tužiocu nisu priznati troškovi sudskih taksi u prvostepenom i drugostepenom postupku jer za naknadu tih troškova nije postavio opredeljen zahtev u skladu sa odredbom čl. 163 st. 2 ZPP. Tužiocu nije priznato ni uvećanje troškova po osnovu PDV-a. Advokat koji je obveznik poreza na dodatu vrednost ima pravo da doda pripadajući porez na dodatu vrednost na izvršeni obračun nagrade i troškova, saglasno odredbi čl. 13 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Međutim, advokat koji zastupa pravno lice dužan je da, pored dokaza o tome da je obveznik PDV-a, dostavi i račun za pružene advokatske usluge, u skladu sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost. Kako punomoćnik tužioca nije priložio račun za izvršene usluge, nema pravo na uvećanje troškova po osnovu PDV-a.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, u vezi odredbe čl. 165 st. 2 ZPP.

Tužiocu su priznati i troškovi revizijskog postupka budući da je uspeo u postupku po reviziji. Tužilac ima pravo na opredeljene troškove revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, po važećoj AT.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković