Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 177/25 od 17.09.2025. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog BB, advokata Slobodana Antonića i preinačena presuda Višeg suda u Šapcu K.br.34/23 od 13.09.2024. godine, tako što je okrivljeni BB oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. KZ, te je usvojena i žalba VJT u Šapcu i preinačena prvostepena presuda u pogledu odluke o kazni tako što je zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1.KZ Apelacioni sud u Novom Sadu osudio okrivljenu AA na kaznu zatvora u trajanju od dve godine. Žalba branioca okrivljene AA je odbijena kao neosnovana, a pobijana prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena. O meri bezbednosti, troškovima krivičnog postupka i imovinsko-pravnom zahtevu je odlučeno na način bliže opisan u izreci presude.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljene AA, advokat Milenko Milisavljević zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači drugostepenu presudu tako što će odbiti kao neosnovanu žalbu VJT u Šapcu K.br.34/23 od 13.09.2024. godine u odnosu na okrivljenu AA i potvrditi prvostepenu presudu ili da ukine drugostepenu presudu i vrati spise predmeta na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni sud je u sednici veća, ispitujući zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenE u smislu odredbi člana 487. Zakonika o krivičnom postupku, ocenio da je zahtev nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP). Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti ako je pravosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju, povređena odredba krivičnog postupka i to propisane članom 485. stav 4. ZKP ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon. Pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede ZKP je ograničeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 485. stav 4. ZKP) te se zahtev može podneti zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljene AA, advokat Milenko Milisavljević u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zašttu zakonitosti. Međutim, navedenu povredu branilac obrazlaže navodima da u konkretnom slučaju nema uzročno- posledične veze između preduzetih radnji okrivljene AA i posledica koje su nastupile, a što predstavlja neophodan uslov za postojanje krivičnog dela, kao i da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja primenio teoriju ekvivalencije, prema kojoj je uzrok svaki onaj događaj bez kojeg ne bi došlo do određene posledice, a drugostepeni sud navedenu teoriju tumači u smislu da se od svih uslova koji se mogu dovesti u kontekst nastupanja posledice, izdvaja samo jedan koji je uzrok posledice, a što po oceni branioca predstavlja pogrešno tumačenje iste. Primenjeno na konkretan slučaj, drugostepeni sud je izveo zaključak da je jedini uzrok nastanka štetne posledice u ponašanju okrivljene AA, dok po oceni branioca, ne može da se zaključi da je preduzimanje radnje preticanja uslov koji je tipičan da redovno prouzrokuje posledicu u vidu ugrožavanja javnog saobraćaja. U prilog navedenom, branilac je istakao da je nakon radnje okrivljene došlo i do naknadnog događaja, kada je vozač minibusa prešao na levu stranu kolovoza i ostvario kontakt sa vozilom koje se kretalo iz suprotnog smera, a vozač tom prilikom bio u stanju teške alkoholisanosti, što je uslov tipičan da redovno prouzrokuje posledicu u vidu ugrožavanja javnog saobraćaja i dovođenja u opasnost života i tela ljudi, isto kao i skretanje vozilom udesno a potom ulevo. Drugostepeni sud je postupak utvrđivanja postojanja uzročne veze između radnje okrivljenog BB i posledice u vidu sudara sa vozilom marke „Reno“ cenio kao da je ovaj okrivljeni u trenutku bio trezan vozač, a što je neprihvatljivo jer se kod posledičnih krivičnih dela utvrđuje uzročna veza između radnje učinioca i posledice, a ne uzročna veza između nepostojeće situacije i posledice. Branilac je još istakao da sud u kontekstu postojanja krivice okrivljene uopšte nije cenio činjenicu da je okrivljena započela preticanje na mestu gde je to dozvoljeno, da je izostala konstatacija sa zapisnika o uviđaju da je krivina ulevo, a kojoj se okrivljena približavala vozilom, bila pregledna, da je nalaz i mišljenje komisije sudskih veštaka bio proizvoljan i iskonstruisan u delu da je preglednost bila ograničena zbog postojanja više stabala sa visokim krošnjama, da se sud nije bavio pitanjem na kom rastojanju od okrivljene je bio minibus u vreme kada je započela preticanje, da je vozač minibusa upravljao vozilom nedozvoljenom brzinom i da li bi da je na vreme počeo sa kočenjem bio izbegnut kontakt sa vozilom okrivljene, kao i da sud uopšte nije cenio zbog čega je ista komisija veštaka u roku od godinu dana donela potpuno različite zaključke, iako nije došlo do krucijalnih promena u utvrđenom činjeničnom stanju.

Po oceni Vrhovnog suda, branilac okrivljene na ovaj način osporava utvrđeno činjenično stanje i polemiše sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim odlukama, te ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, pa na ovaj način suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

U ostalom delu zahteva branilac okrivljene suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodima da u razlozima presude drugostepenog suda postoje brojne kontradiktornosti.

Kako povrede odredbi članova 438. stav 2. tačka 2) i 440. ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je zahtev branioca okrivljene AA, advokata Milenka Milisavljevića, ocenio nedozvoljenim.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je, na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci rešenja.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković