O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1025/19 od 19.06.2020. godine, stavovima od prvog do četrnaestog izreke, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi kojim su tužioci tražili, svako pojedinačno, da se utvrdi ništavost odredbe člana 6. stav 1. određenih ugovora o kreditima koje su ovi tužioci zaključili sa tuženom, a koji ugovori su bliže označeni i ugovorne odredbe citirane u ovim stavovima izreke, kao i da se obaveže tužena da svakom tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova određeni novčani iznos sa potraživanom zateznom kamatom. Stavom petnaestim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 32.400,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 19314/20 od 07.11.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca AA iz ..., BB iz ... i EE iz ... i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, trinestom i četrnaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom i šestom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca VV iz ... - ... i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o kreditu od 13.04.2017. godine, koja je citirana u ovom stavu izreke i obavezana je tužena da ovom tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu sedmom i osmom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca GG iz ... i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o kreditu od 19.06.2017. godine, koja je citirana u ovom stavu izreke i obavezana je tužena da ovom tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2017. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu devetom i desetom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca DD iz ... - ... i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o kreditu od 24.04.2014. godine, koja je citirana u ovom stavu izreke i obavezana je tužena da ovom tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 3.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.04.2014. godine do isplate. Stavom petim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu jedanaestom i dvanaestom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje ĐĐ iz ... i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o kreditu od 29.04.2014. godine, koja je citirana u ovom stavu izreke i obavezana je tužena da ovoj tužilji isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 4.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.04.2014. godine do isplate. Stavom šestim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petnaestom izreke prvostepene presude, kao i rešenja o troškovima spora iz dela stava šestog, osmog, desetog i dvanaestog izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocima VV, GG, DD i ĐĐ (greškom napisano ...) solidarno isplati iznos od 90.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, dok su obavezani tužioci AA, BB i EE da solidarno naknade tuženoj troškove postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužena da tužiocima VV, GG, DD i ĐĐ (greškom napisano ...) solidarno isplati iznos od 30.000,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka. Stavom osmim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u preinačujućem delu (u reviziji očiglednom omaškom napisano u potvrđujućem delu) zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ...10/23), Vrhovni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse u odnosu na tužioca GG iz ..., pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom preinačujućem delu u odnosu na tužioca GG iz ..., na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija u tom delu osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac GG iz ... je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključio Ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu broj ... dana 19.06.2017. godine, kojim mu je odobren kredit u iznosu od 300.000,00 dinara, sa ugovorenom kamatom i periodom otplate bliže određenim u ugovoru. Spornom odredbom člana 6. stav 1. ovog ugovora predviđeno je da korisnik kredita preuzima obavezu da plati banci po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u tečaj naknadu u visini od 2% odobrenog kredita. Među strankama nije sporno da je po navedenoj ugovornoj odredbi od tužioca GG naplaćen iznos od 6.000,00 dinara na dan zaključenja ugovora. Tužena je u toku postupka dostavila ponudu za zaključenje ugovora od 14.06.2017. godine, koja ja sačinjena na propisanom obrascu 1b – Osnovni podaci o kreditu i potpisana je strane tužioca i ovlašćenog lica banke. U ovoj ponudi banke, u tački 3.3 – Vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, navedena je (između ostalog) i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna, 2% od iznosa kredita, odnosno 6.000,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca GG iz ... sa obrazloženjem da je banka pre zaključenja predmetnog ugovora prezentovala tužiocu ponudu za zaključenje ugovora i tako ga upoznala sa sadržinom svih bitnih elemenata ugovora, tako da nije izostala predugovorna faza.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev ovog tužioca sa obrazloženjem da banka nije dostavila ponudu na odgovarajućem obrascu i nije dokazala da je zaključenju ugovora prethodila preugovorna faza, u skladu sa obavezom iz člana 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, što predmet obaveze čini neodređenim i spornu ugovornu odredbu ništavom. Iz tog razloga je utvrdio ništavost sporne ugovorne odredbe i obavezao tuženu da vrati tužiocu GG naplaćeni novčani iznos sa pripadajućom zateznom kamatom, primenom članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda na kojem je zasnovana odluka o usvajanju tužbenog zahteva tužioca GG iz ... zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Sud na ništavost ugovora pazi po službenoj dužnosti prema članu 109. ZOO.

Prema članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja i realizacije ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 19.06.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i sadrži, pored ostalog, i efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (član 17. stav 4. tačka 8. tog zakona). Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno navedenim zakonskim odredbama, u Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu), koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju, tužilac GG iz ... je zaključio ugovor o kreditu 19.06.2017. godine na osnovu ponude banke od 14.06.2017. godine koja je prethodila zaključenju ugovora. Ponuda je sačinjena u pisanoj formi, na propisanom obrascu 1b – osnovni podaci o kreditu, overena je i potpisana od strane ovlašćenog lica banke i od strane tužioca kao korisnika kredita. Podaci u ovoj ponudi ( iza tačke 3.3) odgovaraju uslovima iz ugovora o kreditu (iz člana 6. stav 1) u pogledu visine ugovorene jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva i njene naknade od strane tužioca. Na izložen način, po oceni Vrhovnog suda, tužilac je od strane tužene kao ponudioca u potpunosti informisan o uslovima kredita u predugovornoj fazi i data mu je mogućnost da ovu ponudu razmotri i o njoj odluči, što je i zakonska obaveza banke. Prihvatanjem učinjene ponude ugovor se smatra zaključenim, shodno članovima 37. i 32. ZOO, a kako opis glavnih karakteristika proizvoda iz učinjene ponude odgovara bitnim elementima zaključenog ugovora, to je tužilac u predugovornoj fazi informisan o obavezi plaćanja predmetnih troškova, čime mu je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i utvrdi da li uslovi kreditiranja odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Zato je pogrešno stanovište drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju izostala predugovorna faza i da tužena nije dokazala da je tužioca GG informisala i obavestila o troškovima kredita u smislu citiranih zakonskih i podzakonskih odredaba.

Kako predmetna ugovorna odredba iz člana 6. stav 1 ugovora o kreditu od 19.06.2017. godine nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, to tužilac GG neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako su povodom revizije tužene preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev tužioca GG, isti je obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka po reviziji u iznosu od 27.500,00 dinara, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje, pri čemu uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato pošto nije priložen račun o izvršenim advokatskim uslugama u smislu odredbe člana 42. stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS, br. 84/2004...5/2016), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 3.800,00 dinara i za odluku po reviziji 5.700,00 dinara, prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...95/2018).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u delu odluke u odnosu na tužioce VV iz ..., DD iz ... i ĐĐ iz .., primenom člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer je u odnosu na ove tužioce doneta odluka u skladu sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine, dopunjenim na sednici istog odeljenja od 16.09.2021. godine, a kod utvrđenja da ovi tužioci nisu upoznati sa vrstom i visinom troškova kredita u predugovornoj fazi zaključenja ugovora. Ukazivanje u reviziji na različitu sudsku praksu u istovetnim situacijama ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti odredbi ugovora o kreditima i sticanja bez osnova podneta je 18.01.2019. godine. Vrednost predmeta spora za tužioca VV iznosi 50.000,00 dinara, za tužioca DD iznosi 3.500,00 dinara i za tužilju ĐĐ iznosi 4.600,00 dinara. Postupak je u odnosu na sve tužioce vođen po pravilima parnice o sporu male vrednosti.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti u kome je prema članu 479. stav 6. ZPP isključeno pravo na izjavljivanje revizije, to revizija tužene u navedenom delu nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković