O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 6596/21 od 18.04.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, za pretrpljeni duševni bol zbog povrede ugleda i časti, plati 80.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2022. godine kao dana presuđenja do isplate, dok je zahtev tužioca za isplatu kamate od dana podnošenja tužbe 07.04.2021. godine do dana presuđenja, odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je traženo da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede ugleda i časti, isplati iznos preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 49.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2912/22 od 20.10.2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž 2912/22 od 16.07.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog i u stavu trećem izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede ugleda i časti, isplati 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2022. godine kao dana presuđenja do konačne isplate. Stavom drugim izreke, za veći iznos od dosuđenih 60.000,00 dinara, a do iznosa dosuđenih prvostepenom presudom od 80.000,00 dinara, tužbeni zahtev je odbijen. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 49.100,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je balgovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca u odnosu na preinačujući deo dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), u skladu sa odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem MUP, PU Niš od 15.12.2017. godine, određeno zadržavanje u trajanju od 48 sati, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu i falsifikovanje službene isprave iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ i 357. stav 1. KZ. Rešenjem Višeg suda u Nišu KPP br. 74/17 od 17.12.2017. godine, tužiocu je određen pritvor u trajanju od 30 dana. Tužilac je bio lišen slobode u trajanju od 12 dana s obzirom da je Viši sud u Nišu doneo rešenje KPP 74/17 od 26.12.2017. godine kojim je tužiocu ukinut pritvor i tužilac pušten na slobodu. Nakon toga, 08.07.2019. godine Više javno tužilaštvo u Nišu donelo je naredbu kojom se obustavlja istraga protiv osumnjičenog, ovde tužioca, jer nema dovoljno dokaza za podizanje optužnice. U vreme lišenja slobode tužilac je ... godina bio zaposlen u ..., u braku i otac punoletnog deteta. Zbog situacije u kojoj se našao doživeo je neprijatnosti, na poslu su ga izbegavali i gledali sa nevericom, jer je bio lišen slobode upravo na poslu, a cela porodica je doživela stres, osećala se nelagodno i pod strahom. Po izlasku iz pritvora imao je poremećen ritam spavanja, bio je neraspoložen i depresivan, imao je i terapiju propisanu od strane lekara neuropsihijatra. Tužilac se zahtevom od 07.09.2020. godine obratio Ministarstvu pravde za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora koji je Komisija za utvrđivanje štete i vrsti i visini naknade licima neosnovano osuđenih i neosnovano lišenih slobode razmotrila i donela odluku da je zahtev osnovan i predložila tužiocu iznos od 60.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, što on nije prihvatio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da postoji osnov odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u smislu člana 584. Zakonika o krivičnom postupku, u vezi člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je neosnovano proveo u pritvoru 12 dana. Imajući u vidu težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, trajanje i uslove pritvora, uticaj pritvora na njegov profesionalni ugled i ponašanje sredine, starosnu dob i porodične prilike tužioca, te činjenicu da se radi o neosuđivanom licu, rukovodeći se kriterijumima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), prvostepeni sud je tužiocu odmerio pravičnu novčanu naknadu u iznosu od 80.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljen duševni bol zbog povrede časti i ugleda.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete pogrešno primenjeno materijalno pravo, pa je dosuđeni iznos umanjio, smatrajući da tužiocu na ime pravične novčane naknade nematerijalne štete pripada iznos od 60.000,00 dinara, dok je za iznos od još 20.000,00 dinara tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da su delimično osnovani revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda usled neosnovanog lišnja slobode.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda usled neosnovanog lišenja slobode utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. ZOO i ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog Ustavom zaštićenih prava i dobara. Duševni bolovi zbog povrede časti i ugleda predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti kao što su dužina trajanja lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, ugled koji je oštećeni uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, životno doba oštećenog i porodično stanje u vreme lišenja slobode, zanimanje i druge činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode.

Imajući u vidu sve utvrđene okolnosti relevantne za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete, životnu dob i porodično stanje tužioca u vreme lišenja slobode, trajanje i uslove pritvora, uticaj pritvora na njegov profesionalni ugled i ponašanje sredine, prirodu i težinu krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, Vrhovni sud nalazi da je visina pravične novčane naknade za ovaj vid štete 80.000,00 dinara, vodeći računa da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Takođe, prilikom odmeravanja naknade sud je pošao od cilja kome služi naknada kao oblik otklanjanja štetnih posledica, kojom se oštećenom omogućava zadovoljenje, da bi se uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Saglasno tome, Vrhovni sud je pobijanu drugostepenu presudu preinačio i primenom člana 200. ZOO, tuženu obavezao da pored dosuđenog iznosa drugostepenom presudom (60.000,00 dinara) tužiocu isplati i iznos od još 20.000,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u odnosu na potvrđeni deo (stav treći izreke), u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse u ovom delu, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predmet tražene pravne zaštite u ovom delu je naknada nematerijalne štete tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti prouzrokovane neosnovanim lišenjem slobode, a pobijanom odlukom je potvrđena prvostepena presuda kojom je njegov zahtev delimično odbijen u ovom delu. O ovom pravu tužioca i visini tražene naknade odlučeno je primenom materijalnog prava, čija pravilna primena zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega je ovaj sud našao da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava u ovom delu, pa je na osnovu iznetog zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije kao redovne po članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 07.04.2021. godine, a vrednost pobijanog dela iznosi 420.000,00 dinara i ne prelazi iznos od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca u ovom delu nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Kako tužena u postupku po žalbi nije uspela, to je odbijen njen zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Tužiocu na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe 9.000,00 dinara, za pristup na tri održana ročišta po 10.500,00 dinara i troškovi na ime sudskih taksi za tužbu 3.900,00 dinara i prvostepenu odluku 5.100,00 dinara, prema AT i TT važećim u vreme presuđenja, kao i revizijski troškovi za sastav revizije 18.000,00 dinara i na ime sudskih taksi za reviziju 5.400,00 dinara i revizijsku odluku 8.400,00 dinara, sve prema vrednosti predmeta spora sa kojom je tužilac uspeo sa ovim pravnim lekom, a u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama, važećim u vreme preduzimanja parnične radnje.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković