Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5330/2022 od 15.12.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda ispunjeni su uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, jer je Vrhovni sud u više odluka izrazio stav o pravu zaposlenih kod tužene na isplatu razlike između minimalne i isplaćene zarade i u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene, a bio je u radnom odnosu kod tužene i u utuženom periodu od 01.01.2017. godine do 31.12.2019. godine. Rešenjem tužene broj 112-1603 od 28.12.2015. godine tužilac je raspoređen na radno mesto u Službi za ... pri Odeljenju za opštu upravu, na radnom mestu ... sa koeficijentom 8.74, koje raspoređivanje po rešenju otpočinje sa danom 01.01.2016. godine. Rešenjem tužene broj 112-311 od 07.03.2019. godine, tužilac je raspoređen na radno mesto ..., u zvanju višeg referenta, određen mu je osnovni koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,74, uvećan po osnovu složenosti i odgovornosti za dodatni koeficijent od 0,93, tako da mu je ukupni koeficijent 9,67. Određeno je i da se utvrđena zarada po osnovu radnog angažovanja za zaposlene na AP KiM uvećava na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine za 50%, sa pravom na obračun po ovom rešenju počev od 01.02.2019. godine i pravom na dodatak na zaradu od 0,4% od osnovne plate za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu. U spornom periodu tužiocu je vršen obračun zarade prema rešenjima tužene. Veštačenjem je utvrđena visina razlike između isplaćene osnovne zarade tužiocu sa uvećanjem na ime minulog rada i minimalne zarade sa uvećanjem po osnovu minulog rada koja bi tužiocu pripala da je primao zaradu u visini minimalne zarade u iznosu od 53.639,31 dinar u neto iznosu, kao i visina razlike u tzv. kosovskom dodatku, između kosovskog dodatka obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade i isplaćenog kosovskog dodatka za sporni vremenski period. Prema nalazu i mišljenju veštaka ukupna zarada tužioca koja u sebi sadrži osnovnu zaradu, uvećanje po osnovu minulog rada i pripadajućeg dodatka po Zaključku Vlade isplaćena je tužiocu u većem iznosu od minimalne zarade za svaki mesec pojedinačno u utuženom vremenskom periodu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili neosnovanim tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac u spornom periodu ostvario uvećanje po osnovu ''kosovskog dodatka'', koje je propisano Zaključkom Vlade RS od 25.12.2008. godine i koje zajedno sa osnovnom zaradom i uvećanjem po osnovu minulog rada čini ukupno isplaćenu zaradu tužiocu, koja je veća od minimalne zarade.

Vrhovni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava u pobijanoj presudi činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br.113/17 i 86/19), propisano je pravo na isplatu minimalne zarade. Pored toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu, pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. To znači da tužilac ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanja od 50% obračunato na taj iznos. Stoga, to što isplaćena ukupna plata tužiocu sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je viša od minimalne zarade, nije razlog za odbijanje njegovog tužbenog zahteva, imajući u vidu da tužiocu pripada pravo na uvećanje zarade od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“.

S obzirom na to da zbog pogrešne primene materijalnog prava, nije cenjen nalaz i mišljenje sudskog veštaka, i s tim u vezi nije utvrđeno činjenično stanje u pogledu visine štete koju je tužilac pretrpeo na ime razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, to su odluke nižestepenih sudova ukinute, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda u smislu člana 163. stav 4. ZPP.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdi, tako što će da postupi po primadbama iz ovog rešenja, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava, o tužbenom zahtevu tužioca donese novu odluku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 416. stav 2.ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković