Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kod tuženog, Ugovorom o radu broj ...-.../... od 05.05.2015. godine, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na poslovima ..., te je nakon ukidanja navedenog radnog mesta upućena na rad kod drugog poslodavca. Aneksom ugovora o radu broj ...-.../... od 06.04.2017. godine, vraćena je na rad kod tuženog i raspoređena na radno mesto ... u prostorijama tuženog. Navedeno radno mesto sistematizovano je Pravilnikom o organizaciji rada Sportskog saveza Niša od 16.11.2016. godine i u opisu poslova toga radnog mesta, nalazili su se i administrativni poslovi koji se pretežno poklapaju sa poslovima radnog mesta na kome je tužilja bila raspoređena prema aktu o sistematizaciji iz 2015. godine, kao i sa opisom poslova kasnijeg radnog mesta tužilje. U vezi sa navedenim aneksom od 06.04.2017. godine, tužilja se obratila Inspekciji rada, u skladu sa čijim nalogom je tuženi, radi otklanjanja nepravilnosti u pogledu naziva i opisa poslova sa vrstom i stepenom stručne spreme tužilje, oformio radno mesto ..., na koje je tužilja premeštena Aneksom ugovora o radu potpisanim 01.06.2017. godine. Navedeno radno mesto ukinuto je Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 30.10.2017. godine, pri čemu poslovi tog radnog mesta nisu pridodati opisu poslova zaposlenih koji su ostali u radnom odnosu kod tuženog, niti je ukinuto radno mesto ... – ... . Odlukom od 25.12.2017. godine kod tuženog je uvedena minimalana zarada i u skladu sa navedenom odlukom, dana 26.01.2018. godine, tužilji dostavljeno obaveštenje radi zaključenja novog aneksa ugovora o radu zbog izmene koeficijenta radi isplate minimalne zarade, koji je tužilja potpisala. Pobijanim rešenjem tužene od 30.05.2018. godine tužilji je, na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova, usled ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog i isplaćena joj je pripadajuća otpremnina.

Napred navedeno činjenično stanje utvrđeno je ocenom dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 4. ZPP i primenom člana 387. stava 1. tačka 6) ZPP, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o tužbenim zahtevima.

Po stanovištu drugostepenog suda, okolnosti pod kojima je tužilji prestao radni odnos ukazuju da u trenutku donošenja rešenja kojim joj je prestao radni odnos, nije došlo do stvarnog prestanka potrebe za njenim radom, imajući u vidu je potreba za obavljanjem poslova administracije u većem ili manjem obimu, kao i po vrsti i periodu, kod tuženog postojala, bez obzira na koji način su ti poslovi bili definisani, a posebno imajući u vidu da radno mesto ... – ... nije bilo ukinuto.

Kod činjenice da je radno mesto tužilje ukinuto, ali da realna potreba za obavljanjem poslova tog radnog mesta nije prestala, drugostepeni sud je ocenio da je pobijano rešenje od 30.05.2018. godine nezakonito, te da kao takvo ne može proizvoditi pravno dejstvo, zbog čega je poništeno.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ...13/17), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 191. istog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5); pod zaradom iz st. 5. i 7. ovog člana smatra se zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos (stav 8).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da ukidanje poslova na kojima je tužilja radila kod tuženog nije bilo objektivno i stvarno, te da je sprovedenim izmenama Pravilnika o organizaciji rada kod tuženog izvršena zloupotreba otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu. Iz citirane odredbe zakona proizlazi da je svrha tehnološkog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije, tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. S toga, potreba za obavljanjem određenog posla ili za radom određenog broja zaposlenih, može da prestane samo zbog pobrojanih uzroka.

U konkretnom slučaju, kod tuženog nije prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilja radila, na šta upućuje i činjenica da nije bilo ukinuto radno mesto ... – ..., te da su se u opisu poslova toga radnog mesta, nalazili i administrativni poslovi koji se pretežno poklapaju sa poslovima radnog mesta na kome je tužilja bila raspoređena. S toga je pravilna ocena drugostepenog suda da je izvršena zloupotreba otkaznog razloga i da je zbog toga pobijano rešenje nezakonito.

Kako je usvojen tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pravilna i odluka kojom je obavezan tuženi da tužilji, saglasno odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu, na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu isplati iznos od 415.185,24 dinara, kao 12 bruto minimalnih zarada uvećanih za minuli rad, kao i odluka o troškovima parničnog postupka.

S obzirom da se revizijskim navodima ne dovodi u pitanje zakonitost i pravilnost pobijane presude, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković