Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u usvajajućem delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na osnovu rasprave održane pred drugostepenim sudom, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 2009. godine do 2013. godine na poslovima magacionera i trgovca. Prilikom izvršenog obračuna 2011. godine, ustanovljen je manjak u poslovanju tuženog koji se javio u žitu, brašnu i mekinjama. Zakonski zastupnik i direktor tuženog je od tužilje tada tražio da mu isplati iznos od 15.000,00 evra po osnovu navedenog manjka. Zbog toga je suprug tužilje BB prodao svoj lokal i ovaj novčani iznos predao tužilji, koji je ona potom u prisustvu svog supruga dala na ruke zakonskom zastupniku tuženog. Iz obračuna od 15.06.2011. godine (snabedevenog pečatom tuženog i potpisom zakonskog zastupniak tuženog) utvrđeno je da se na istom nalazi konstatacija: „Kurs: 101,4 plaćeno 15.000,00 evra“, uz navođenje količine brašna i drugih stvari, kao i konstatacija: „obaveza da isplati još 1.048.850,00 mlinu“. Zakonski zastupnik tuženog novčani iznos od 15.000,00 evra (koji je uzeo od tužilje) nije uneo u imovinu tuženog privrednog društva, već ga je zadržao za sebe. Presudom Osnovnog suda u Aleksincu K 19/18 od 24.10.2018. godine, potvrđena presudom Višeg suda u Nišu Kž1 52/19 od 12.03.2019. godine, tužilja je oslobođena od optužbe da je učinila krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 377. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS (za period koji prethodi periodu za koji je utvrđen manjak).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, smatrajući da tuženi nije pasivno legitimisan u ovom sporu. Ovo stoga što je zakonski zastupnik tuženog BB izjavio da iznos od 15.000,00 evra koji je uzeo od tužilje na ime navodnog manjka nije uneo u imovinu tuženog privrednog društva, već ga je zadržao za sebe, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave preinačio prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom zahtevu tako što je isti delimično usvojio, s pozivom na članove 218., 221. stav 5. i 225. stavovi 1. i 2. Zakona o privrednim društvima i 210. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da tuženi jeste pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari. Ovo stoga što je zakonski zastupnik tuženog privrednog društva primio od tužilje iznos od 15.000,00 evra za potrebe tuženog privrednog društva, na ime ustanovljenog manjka iz radnog odnosa tužilje, pri čemu je na samom obračunu od 15.06.2011. godine, snabdevenog pečatom tuženog društva i potpisan od strane zakonskog zastupnika tuženog shodno njegovima zakonskim ovlašćenjima, konstatovano da je plaćeno 15.000,00 evra, kao i postojanje „obaveze da isplati još 1.048.850,00 mlinu“. Okolnost da zakonski zastupnik tako dobijeni novčani iznos nije uneo u finansijske tokove tuženog privrednog društva, već ga je zadržao za sebe, nije od uticaja u konkretnom slučaju s obzirom da je u skladu sa citiranim odredbama Zakona o privrednim društvima direktor odgovoran za uredno vođenje poslovnih knjiga i tačnost finansijskih izveštaja. Kako je tužilja platila iznos od 15.000 evra tuženom privrednom društvu, to je njena imovina prešla u njegovu imovinu bez pravnog osnova. Prema stavu drugostepenog suda tužilji pripada kamata na dosuđeni iznos samo od podnošenja tužbe do isplate, jer je zakonski zastupnik tuženog verovao da postoji manjak, o tome obavestio tužilju i inicirao krivični postupak usled vere da postoji manjak u preduzeću pa iz takvog držanja zakonskog zastupnika ne proizlazi da je bio nesavestan.

Osnovano se revizijom ukazuje da je zbog toga pobijana drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 218. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br.36/11 od 27.05.2011. godine), propisano je da društvo sa ograničenom odgovornošću ima jednog ili više direktora koji su zakonski zastupnici društava. Članom 221. stav 5. istog zakona, propisano je da društvo stiče prava i preuzima obaveze iz poslova koje u njegovo ime zaključi direktor nezavisno od toga da li je posao izričito zaključen u ime društva ili iz okolnosti proizlazi da je volja učesnika u pravnom poslu bila da se taj pravni posao zaključuje u ime društva. Članom 225. stav 1. istog zakona propisano je da direktor odgovara za uredno vođenje poslovnih knjiga društva, a stavom 2. istog člana da direktor odgovara za tačnost finansijskih izveštaja.

Odredbom člana 210. stav 1. ZOO propisano je da se neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov na nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignute koristi. Prema odredbi člana 214. istog zakona, kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, inače od dana podnošenja zahteva.

Izvedenim dokazima tužilja jeste dokazala da je iznos od 15.000,00 evra predala zakonskom zastupniku tuženog na osnovu ustanovljenog manjka 2011. godine. Međutim, sama po sebi činjenica da je zakonski zastupnik tuženog sačinio potvrdu od 15.06.2011. godine na koju je stavio svoj potpis i pečat tuženog koja se odnosi na prijem ovog novčanog iznos i na još jedna dug tužilje prema tuženom (koji nije predmet ovog spora), nije dokaz da je taj novčani iznos ušao u imovinu tuženog. Osim toga, po oceni Vrhovnog suda, ovde nema mesta primeni citirane odredbe člana 221. stav 5. Zakona o privrednim društvima, na koju se pozvao drugostepeni sud. Ovo stoga što se ovde ne radi o zaključenju pravnog posla, već o jednostranom aktu tužilje kojim je ona, na traženje tadašnjeg zakonskog zastupnika tuženog da pokrije manjak koji je on ustanovio tokom obračuna izvršenog 2011. godine, predala tom licu, taj novčani iznos. Međutim, u situaciji kada protiv tužilje nije vođen disciplinski postupak od strane tuženog kao poslodavca (povodom tako ustanovljenog manjka) i postupak za naknadu štete od strane tuženog, niti je doneta odluka tuženog o naknadi manjka, uz ostavljanje roka za uplatu na račun tuženog u skladu sa tada važećim Pravilnikom uslovima i načinu plaćanja u gotovom novcu u dinarima za pravna lica i za fizička lica koja obavljaju delatnost „Službeni list RS“ br.77/11), donetog na osnovu Zakona o platnom prometu („Službeni glasnik RS“, br. 77/11), a pri utvrđenoj činjenici da je zakonski zastupnik zadržao primljeni novčani iznos za sebe, tužilja nije dokazala (član 231. ZPP) da je deo njene imovine bez pravnog osnova ušao u imovnu tuženog, pa nema mesta primeni članova 210 i 214. ZOO.

Osim toga, iz presude Osnovnog suda u Aleksincu K 19/18 od 24.10.2018. godine, koja je potvrđena presudom Višeg suda u Nišu Kž1 52/19 od 12.03.2019. godine, proizilazi da je tužilja oslobođena od optužbe da je učinila krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za period koje krivično delo se odnosi na drugi period a ne za period na koji se odnosio izvršeni obračun u 2011. godini (kojim je ustanovljen manjak) i po kom osnovu je tužilja uplatila tuženom iznos od 15.000,00 evra.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je preinačio pobijanu drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u pravnosnažno neokončanom delu, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka iz drugog stava izreke je doneta na osnovu člana 165. stav 2, u vezi sa članovima 153. stav 1, 154. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. ZPP, pa su tuženom, prema opredeljenom zahtevu, dosuđeni troškovi od 33.000,00 dinara za sastav revizije po važećoj AT, taksu na reviziju 115.237,94 dinara (tarifni broj 1 tačka 5. važeće TT) i taksu na revizijsku odluku 172.856,91 dinar (tarifni broj 2 tačka 10 važeće TT), ukupno 321.994,85 dinara.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković