Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) u vezi člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005 i 6/2015), Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se opisno ukazuje revizijom ne može biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u vanbračnoj zajednici od januara 2012. godine do juna 2023. godine, u kojoj je rođeno troje maloletne dece i to: VV ...2013. godine, GG ..2015. godine i DD ...2018. godine. Zajednica života parničnih stranaka prestala je u junu 2023. godine kada je tužena istu napustila, a maloletna deca stranaka su ostala u domaćinstvu oca, ovde tužioca. U toku postupka doneta je presuda Osnovnog suda u Paraćinu P2 304/23 od 06.02.2024. godine koja je pravnosnažna u pogledu odluke o vršenju roditeljskog prava nad maloletnom decom koja su poverena ocu i u delu određenog modela viđanja dece sa majkom, dok je u delu odluke o visini doprinosa majke za izdržavanje maloletne dece i u delu odluke o troškovima postupka ova presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 185/24 od 23.05.2024. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac po struci ..., da radi u svojoj firmi za pogrebnu opremu „Venac AA“ gde ostvaruje mesečnu zaradu između 40.000,00- 43.000,00 dinara, da su u ovoj firmi zaposlene njegova majka i sestra koje ostvaruju mesečna primanja ista kao i tužilac i da svi zajedno žive u porodičnoj kući sa maloletnom decom parničnih stranaka. Domaćinstvo tužioca se ne bavi poljoprivredom, niti ima druge dodatne prihode, a tužilac kao vlasnik STR ostvaruje ukupan prihod na nivou neto dobiti od 302.000,00 dinara. Tužena živi u porodičnoj kući u ... sa ocem i majkom koji su poljoprivredni penzioneri i ostvaruju penziju od 17.112,00 dinara (majka), odnosno 31.500,00 dinara (otac), dok baba tužene prima inostranu penziju i živi u drugom objektu u dvorištu, tako da ona sa njima ne čini porodičnu zajednicu. Domaćinstvo tužene čuva svinje i prasad za sopstvene potrebe, a sve što ostane prodaju i tako ostvaruju dodatne prihode. Tužena je zaposlena u trafici u ... gde prima mesečnu zaradu između 40.000,00 - 46.000,00 dinara. Parnične stranke nemaju zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica osim zajedničke maloletne dece. Ukupne mesečne potrebe maloletne dece iznose 100.764,00 dinara i to: za maloletnog VV 34.005,00 dinara, za maloletnu GG 29.859,00 dinara i za maloletnog DD 36.900,00 dinara, uzimajući u obzir njihov uzrast, potrebe za hranom, obućom,odećom, ličnom higijenom i ostalim obavezama za kupovinu knjiga, školske opreme, užine, rekreativne nastave, ekskurzije, s tim što maloletni VV trenira fudbal. Deca nisu korisnici dečijeg dodatka.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odlučujući o visini doprinosa tužene kao roditelja sa kojom deca ne žive za njihovo izdržavanje, prvostepeni sud je, primenjujući odredbe članova 160. do 163. Porodičnog zakona, utvrdio da se ukupne potrebe maloletne dece stranaka mogu zadovoljiti mesečnim iznosom od 100.764,00 dinara i procenio da je tužena kao dužnik izdržavanja u mogućnosti da doprinosi izdržavanju dece ukupnim iznosom od 18.000,00 dinara, odnosno iznosom od 7.000,00 dinara za maloletnog VV, iznosom od 6.000,00 dinara za maloletnu GG i iznosom od 5.000,00 dinara za maloletnog DD, smatrajući ove iznose adekvatne njenim materijalnim mogućnostima i životnom standardu. Polazeći od činjenica da je tužilac preduzetnik i da iz bilansa uspeha za 2022. godinu proizilazi da je njegov ukupno ostvareni prihod na nivou neto dobitka iznosio 302.000,00 dinara, zaključak prvostepenog suda je da je on u mogućnosti da sa većim iznosom doprinosi izdržavanju dece i da svojim radom ostvaruje veći mesečni prihod i stvara veću mogućnost doprinosa u izdržavanju dece nego što su mogućnosti tužene, zbog čega je preko dosuđenih iznosa odbio tužbeni zahtev kao previsoko postavljen. Pri donošenju ovakve odluke prvostepeni sud je imao u vidu standard roditelja, mesečna primanja roditelja i domaćinstava u kojima žive, njihove mogućnosti da pored mesečne zarade i drugim aktivnostima doprinose povećanju svojih prihoda, pa je polazeći od utvrđenja da domaćinstvo u kome živi tužilac ima znatno veća mesečna primanja od domaćinstva u kome živi tužena, pri čemu ona nema mogućnost obavljanja nekog drugog dodatnog posla, jer ima obavezu staranja o bolesnoj majci, obavezao tuženu da manjim novčanim iznosima doprinosi izdržavanju maloletne dece.

Drugostepeni sud nije prihvatio činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda da doprinos tužene izdržavanju maloletnog deteta treba da bude ukupno 18.000,00 dinara, smatrajući da bi plaćanjem tog iznosa tužilac podmirivao gotovo celokupne mesečne potrebe maloletne dece koje su utvrđene u ukupnom iznosu od 100.764,00 dinara. Polazeći od kriterijuma propisanih odredbom člana 160. Porodičnog zakona – potreba poverilaca izdržavanja i mogućnosti dužnika izdržavanja, prema stanovištu drugostepenog suda mesečni doprinos tužene izdržavanju maloletne dece treba da bude 12.000,00 dinara za maloletnog VV, 10.000,00 dinara za maloletnu GG i 8.000,00 dinara za maloletnog DD, koliko je tužilac i tražio tužbom u ovoj parnici. Iz tog razloga je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti, smatrajući da tužena može da obezbedi prihode dodatnim radnim angažovanjem jer je mlada, zdrava i radno sposobna osoba, a da će preostala sredstva za izdržavanje maloletne dece obezbediti tužilac, koji se svakodnevno stara o deci.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo prilikom utvrđivanja visine novčanog doprinosa tužene izdržavanju maloletne dece.

Prema odredbama člana 67. i člana 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema odredbama člana 73. i člana 160. stav 1. istog zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Odredbama člana 160. Porodičnog zakona propisani su kriterijumi za određivanje izdržavanja, odnosno da ocena ispunjenosti uslova za određivanje izdržavanja zavisi od godina života poverioca izdržavanja, njegovog zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda koje ostvaruje i drugih okolnosti, dok su na strani dužnika izdržavanja od uticaja njegovi prihodi, mogućnost za zaposlenje i sticanje zarade, njegova imovina, lične potrebe, obaveze da izdržava druga lica i druge okolnosti. Prema odredbi člana 162. stav 3. istog zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja, dok je odredbom člana 160. stav 4. propisana minimalna suma izdržavanja koju predstavlja suma koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je prvostepeni sud utvrdio potrebe maloletne dece stranaka, ali je, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud, pogrešno procenio mogućnosti tužene kao dužnika izdržavanja pri utvrđivanju visine njenog doprinosi dečijem izdržavanju. Naime, tužena je zaposlena i živi u domaćinstvu sa svojim roditeljima koji takođe privređuju i imaju redovne mesečne prihode, a pri tome nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica, zdrava je i radno sposobna. Po oceni Vrhovnog suda, pravnosnažnom presudom dosuđeni iznosi za izdržavanje dece su adekvatni i u skladu sa utvrđenim realnim mogućnostima tužene, koje ne podrazumevaju samo njena mesečna primanja od poslodavca, već i njenu zdravstvenu i radnu spospobnost da se, ako je potrebno, i dodatno radno angažuje u cilju sticanja većih prihoda. Ukupnim mesečnim iznosom od 30.000,00 dinara na koji je obavezana tužena obezbeđuje se zadovoljenje dela potreba za pravilan i potpun razvoj maloletne dece na njihovom sadašnjem uzrastu, uz doprinos tužioca kao oca koji će biti u obavezi da obezbedi veća novčana sredstva za izdržavanje dece u odnosu na tuženu kako bi potrebe dece bile zadovoljene u potpunosti, uz njegov doprinos u vidu angažovanja i staranja koje svakodnevno ulaže u negu, vaspitanje, obrazovanje, čuvanje i podizanje zajedničke dece. Pri tome, u situaciji kada se obaveza roditelja sa kojim deca ne žive određuje u nominalnom novčanom iznosu, tada ne postoji zakonom propisani limit kao kada za izdržavanje određuje u procentualnom iznosu od redovnih mesečnih primanja dužnika izdržavanja. Nominalno određena visina doprinosa izdržavanja može prevazilaziti polovinu redovnih mesečnih primanja dužnika izdržavanja, pa čak i na njegovu štetu, budući da je obaveza obezbeđivanja sredstava potrebnih za zadovoljavanje dečijih potreba primarna u odnosu na sopstevno izdržavanje, odnosno lične potrebe dužnika izdržavanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković