Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević, Jasmine Simović, Vesne Subić i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Travica advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zrenjaninu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1489/25 od 04.11.2025. godine, na sednici održanoj 05.02.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1489/25 od 04.11.2025. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1489/25 od 04.11.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1489/25 od 04.11.2025. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kikindi P1 148/24 od 04.09.2025. godine kojom je odbijen prigovor stvarne nenadležnosti suda, usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji isplati na ime naknade materijalne štete, troškova boravka i rada na terenu (terenski dodatak), za period od 01.11.2011. godine do 01.11.2024. godine u iznosu od 155.521,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2025. godine do isplate i iznos od 44.433,81 dinar na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dana dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do 30.07.2025. godine (dana veštačenja) i da joj naknadi parnične troškove od 128.590,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Tužena je blagovremeno izjavila reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), je izuzetno pravno sredstvo koje se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je našao da nije ispunjen nijedan od uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od pravnog stava koji je ovaj sud izrazio u svojim odlukama, u kojima je raspravljeno pitanje prava policajaca i ovlašćenih službenih lica na uvećanu platu po osnovu naknade troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak).

Rad na terenu jeste rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija a na koji se zaposleni, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i isplaćuje mu se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak). Tužena poslodavac je obavezana na isplatu tražene naknade jer je u obavezi da neposredno primenjuje poseban kolektivni ugovor (važeći u spornom periodu) donet u skladu sa zakonom i Uredbu o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima izabranih, odnosno postavljenih lica, kojom su propisani uslovi i parametri za određivanje visine tih troškova, usled čega prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem pisanog zahteva nije uslov za pokretanje sudskog postupka. Prema tome, da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, protiv kog pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u uporavnom sporu, nije od uticaja na obavezu isplate ove naknade. O zahtevanoj naknadi tužilje nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koja je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke ovog suda u kojima je odlučivano u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom.

Shodno tome, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa, prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, kao što je reč u ovom slučaju, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijaneg dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu u ovoj parnici tužilja je podnela sudu 01.11.2024. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 155.521,86 dinara.

S obzirom da vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS ni na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković