Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 3033/25 od 30.10.2025. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu žalbu tužioca i i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 179/19 od 25.10.2023. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1 179/19 od 18.07.2025. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011...10/2023), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. istog Zakona, međutim, ta bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 01.02.2018. godine, na poslovima „muški frizer“. Pobijanim rešenjem tuženog od 21.01.2019. godine, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu odredbe člana 192, 179. stav 2. tač. 1. i 3. i stav 3. tačke 1. i 8. Zakona o radu, zbog povrede radne discipline. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilac počinio povredu radne obaveze i da nije poštovao radnu disciplinu tako što je izazvao sukob sa zaposlenim GG, koji je kulminirao 01.11.2018. godine kada je tužilac tuženom GG uputio niz uvreda uz pretnju da će ga napasti i ugroziti njegov život. Događaj se odigrao u prostorijama poslodavca, pred mušterijama i koleginicom DD i ĐĐ, kojom prilikom je tužilac vikao, nedolično se ponašao i pretio da će zaposlenog GG izbosti makazama i da će isti on „videti“. Nakon opisanog incidenta, tužilac je napustio radno mesto. U obrazloženju je navedeno da je tužilac više puta kasnio u dolasku na radno mesto, odbijao naloge poslodavca, da ne ostvaruje učinak koji je uobičajen za njegovo radno mesto, telefonira i koristi telefonske aplikacije u radno vreme, narušava disciplinu i ometa ostale zaposlene u radu kod kojih je izazvao strah i tako radnu atmosferu u radnom prostoru tuženog učinio neprihvatljivom za rad, što se negativno odrazilo i na mušterije koje dolaze u manjem broju kada je tužilac u lokalu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i stav 3. tačke 1. i 8. Zakona o radu, u vezi člana 180. stav 1. istog Zakona, nalazeći da je tužilac 01.11.2018. godine narušio radnu disciplinu, zbog čega mu je tuženi opravdano otkazao ugovor o radu. U odnosu na ostale povrede radne obaveze i discipline koje su osporenim rešenjem stavljene na teret tužiocu u smislu kašnjenja na posao, odbijanja naloga poslodavca, neostvarivanje učinka koji je uobičajen za njegovo radno mesto, telefoniranje i korišćenje telefonske aplikacije u radno vreme, kao i narušavanje discipline i ometanje zaposlenih u radu kod kojih je izazvao strah i radnu atmosferu u radnom prostoru učinio neprhvatljivom za rad, nižestepeni sudovi zaključuju da ove radnje nisu konkretizovane, jer nije navedeno kada su se tačno dogodile i da li je i kada tužilac prethodno opominjan da je iste počinio. Međutim, kako je tužilac počinio povredu radne discipline opisanu kao fizički sukob uz pretnje da će napasti na život i telo zaposlenog GG 01.11.2018. godine, po oceni nižestepenih sudova sledi da je osporeno rešenje zakonito zbog čega je neosnovan i zahtev tužioca za naknadu štete u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu. U odnosu na troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, nižestepeni sudovi su zaključili da su ti troškovi, kao i troškovi regresa za korišćenje godišnjeg odmora, tužiocu isplaćeni, a tužilac svoju tvrdnju da mu tuženi te naknade nije isplatio, nije dokazao.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su, pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005,…95/2018) stav 3., propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to pod tačkom 8. ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U konkretnom slučaju, tužilac je 01.11.2018. godine, u prostorijama poslodavca izazvao sukob sa zaposlenim GG kome je tada uputio niz uvreda i pretnji da će ga napasti i ugroziti njegov život, što je dovelo do stvaranja loše atmosfere u lokalu u smislu da je ponašanje tužioca takvo da on ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Navodi revizije tužioca o tome da tuženi nema opšti akt kojim je utvrđena radna disciplina i postupak disciplinske odgovornosti zaposlenih, nisu od uticaja na odlučivanje imajući u vidu da je pobijano rešenje tuženi doneo neposrednom primenom Zakona o radu. Ponašanje tužioca opisano u činjeničnim navodima pobijanog rešenja odgovara opisu ponašanja koje je osnov za otkaz od strane poslodavca, u smislu odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, što znači da je tuženi tužiocu na zakonit način otkazao ugovor o radu.

Tužilac revizijom osporava ocenu dokaza i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj. Ocena dokaza je u nadležnosti suda, u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, tako što sud, u svakom konkretnom slučaju, na osnovu rezultata istraživanja slobodno formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama, pa je, s tim u vezi, osporavanje ocene dokaza bez uticaja na odlučivanje.

Imajući u vidu da tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse, tuženom nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković