- za mesec februar iznos od 39.655,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.03.2021. godine,

- za mesec mart iznos od 37.865,40 dinara sa zateznom kamatom od 25.04.2021. godine,

- za mesec april iznos od 37.368,00 dinara sa zateznom kamatom od 25.05.2021. godine,

- za mesec maj iznos od 39.173,40 dinara sa zateznom kamatom od 25.06.2021. godine,

- za mesec jun iznos od 38.968,80 dinara sa zateznom kamatom od 25.07.2021. godine,

- za mesec jul iznos od 39.015,00 dinara sa zateznom kamatom od 25.08.2021. godine,

- za mesec avgust iznos od 39.042,00 dinara sa zateznom kamatom od 25.09.2021. godine,

- za mesec septembar iznos od 38.838,60 dinara sa zateznom kamatom od 25.10.2021. godine,

- za mesec oktobar iznos od 38.783,40 dinara sa zateznom kamatom od 25.11.2021. godine,

- za mesec novembar iznos od 39.130,80 dinara sa zateznom kamatom od 25.12.2021. godine,

- za mesec decembar iznos od 39.628,80 dinara sa zateznom kamatom od 25.01.2021. godine,

za 2022. godinu:

- za mesec januar iznos od 41.481,60 dinara sa zateznom kamatom od 25.02.2022. godine,

- za mesec februar iznos od 44.777,40 dinara sa zateznom kamatom od 25.03.2022. godine,

- za mesec mart iznos od 42.552,00 dinara sa zateznom kamatom od 25.04.2022. godine,

- za mesec april iznos od 42.363,00 dinara sa zateznom kamatom od 25.05.2022. godine,

- za mesec maj iznos od 44.798,40 dinara sa zateznom kamatom od 25.06.2022. godine,

- za mesec jun iznos od 43.807,20 dinara sa zateznom kamatom od 25.07.20222. godine,

- za mesec jul iznos od 44.500,80 dinara sa zateznom kamatom od 25.08.2022. godine,

- za mesec avgust iznos od 44.581,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.09.2022. godine,

- za mesec septembar iznos od 43.868,40 dinara sa zateznom kamatom od 25.10.2022. godine,

- za mesec oktobar iznos od 45.169,20 dinara sa zateznom kamatom od 25.11.2022. godine,

- za mesec novembar iznos od 44.988,60 dinara sa zateznom kamatom od 25.12.2023. godine,

- za mesec decembar iznos od 42.211,80 dinara sa zateznom kamatom od 25.01.2023. godine, pa sve do konačne isplate, kao neosnovan.

ODREĐUJE SE da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 840/24 od 22.02.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 56872/21 od 29.11.2023. godine, u stavu prvom kojim je dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe, u stavu drugom kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete za neisplaćenu invalidninu od septembra 2018. godine do decembra 2022. godine, plati iznose bliže navedene u tom delu izreke sa pripadajućom kamatom, stavu četvrtom kojim su odbijeni predlozi tužene za prekid postupka i zastoj postupka, i u stavu petom izreke kojom je tužena obavezana da tužiocu plati parnične troškove u iznosu od 181.500,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno uložila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se revizija, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, smatra izuzetno dozvoljenom.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda sa predlogom da se revizija odbaci kao nedozvoljena odnosno odbije kao neosnovana.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku- ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23 – dr zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Odredbom stava 2. predviđeno je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću sastavljenom od pet sudija.

Vrhovni sud je odlučivanje o posebnoj reviziji tužene na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku u cilju ujednačavanja sudske prakse dozvolio odlukom kao u prvom stavu ove presude.

Ispitujući pobijanu odluku u granicama određenim odredbom čl. 408 Zakona o parničnom postuku, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe čl. 374 st. 2 Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda tužiocu AA, rođenom ...1941. godine, rešenjem Sekretarijata za društvene delatnosti SO Kosovska Mitrovica od 03.04.1975. godine priznato je svojstvo civilne žrtve rata sa 70% nesposobnosti za privređivanje, usled povrede desnog oka i leve ruke 1959. godine, od zaostalog ratnog materijala i pravo na civilnu invalidninu počev od 01.07.1974. godine. Utvrđeno je da je tužilac upisan u knjigu državljana Republike Srbije odnosno da je na dan izdavanja uverenja, 28.11.2023. godine, državljanin Republike Srbije. Tužiocu je lična invalidnina isplaćivana do marta 1999. godine, kada je isplata obustavljana iako rešenje na osnovu kojeg su ranije vršene isplate nije stavljeno van snage.

Polazeći od takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je tužilac pravo na civilnu invalidninu ostvario pre stupanja na snagu Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS“ br 52/96) pa da su organi boračko invalidske zaštite bili dužni da izvrše usklađivanje prava sa tim zakonom. U skladu sa članom 47. istog propisa, civilni invalidi rata se razvrstavaju prema stepenu telesnog oštećenja, a ličnu invalidninu ostvaruju na način ili po postupku predviđenom propisima koji uređuju prava ratnih vojnih invalida. Osnov za određivanja mesečnog iznosa lične invalidnine, po Zakonu o osnovnim pravima boraca vojnih invalida i porodica palih boraca, do 31.07.2018. godine predstavljala je prosečna mesečna zarada bez poreza i doprinosa u RS iz prethodnog perioda uvećan za 80%, u periodu od avgusta 2018. godine do 31.12.2020. godine prosečna mesečna zarada bez poreza i doprinosa u RS iz prethodne godine uvećana za 80%, a od 01.01.2021. godine pa nadalje prosečna zarada u RS bez poreza i doprinosa za mesec koji dva meseca prethodi mesecu u kom se ostvaruje pravo. Visina potraživanja tužioca utvrđena je nalazom veštaka. Nižestepeni sudovi zaključuju da saglasno odredbi člana 71. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca na koje upućuje Zakon o civilnim invalidima rata, lična invalidnina se isplaćuje unazad po isteku meseca za koji se vrši isplata. Tužilac je državljanin Republike Srbije pa ispunjava uslove iz odredbe člana 31. Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“ br. 18/20) za ostvarivanje prava na ličnu invalidninu. Smatraju da činjenice koje bi u smislu člana 125. i 123. istog zakona vodile gubitku prava tužena nije dokazala. Dalje se obrazlaže da je tužena obustavila isplatu, da nije utvrdila da je tužiocu prestalo svojstvo mirnodopskog invalida, da obustava isplate van zakonom predviđenih razloga je nepravilan rad državnog organa za koji tužena odgovara u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako se radi o novčanoj šteti koja je nastajala sukcesivno, u novčanom obliku, zatezna kamata tužiocu pripada od dospelosti svakog pojedinog iznosa sve u smislu odredbe člana 189. stav 3. i 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud pre svega uočava, kao bitno, da je tužiocu svojstvo civilne žrtve rata sa 70% invalidnosti priznato rešenjem od 03.04.1975. godine, na osnovu Zakona o zaštiti invalidnih lica, civilnih žrtava rata („Službeni list SAPK“ broj 42/73) odnosno po pokrajinskom propisu.

U takvoj situaciji odluke nižestepenih sudova koji su smatrali da je osnovan zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćenih invalidnina počev od septembra 2018. godine, zaključno sa decembrom 2020. godine, zasnovan je na pravnom shvatanju ovog suda izraženim u mnogobrojnim odlukama (na primer Rev 10/2024 i Rev 4577/2023 od 29.06.2023. godine). Revizijski sud smatra da je tužilac pretrpeo štetu zbog neplaćanja od strane organa tužene iznosa na ime invalidnine na koju je stekao pravo rešenjem na koje se i pozvao. Takođe, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da tužena nije dokazala da je pravo ustanovljeno ovim rešenjem prestalo ili izmenjeno na bilo koji način, a u tom smislu teret dokazivanja takve tvrdnje i činjenice jeste upravo na tuženoj, u smislu odredbe člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Dalje, kako je pravna priroda potraživanja naknada štete to se i rok zastarelosti računa prema odredbama iz člana 376. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima pa dosuđeno potraživanje nije zastarelo. Tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu za svaki pojedinačni mesečni iznos naknade počev od 25. u narednom mesecu do isplate, u smislu odredbe člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost tužene zasnovana je na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima budući da njen organ prouzrokovao štetu tužiocu.

Neosnovano revident osporava pasivnu legitimaciju tužene jer je do nepostupanja u ostvarivanju prava tužioca došlo propuštanjem dužnog nadzora nad zakonitošću rada organa tužene.

Stoga je primenom odredbe čl. 414 st. 1 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Međutim, kada je u pitanju naknada štete za period počev od 01.01.2021. godine, nižestepeni sudovi su propustili da primene prelazne i završne odredbe Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“ br 18/20). Naime, odredbom člana 201. ovog propisa predviđeno je, u stavu prvom, da isplata prava priznatih rešenjima donetim po propisima koji su odredbom člana 3. stav 1. Ustavnog zakona, o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 20/93) prestaju da važe, u skladu sa članom 5. stav 1. tog zakona, prestaje danom stupanja na snagu ovog zakona, sa kojim danom prestaje i važenje rešenja kojim su prava priznata o čemu nije potrebno donositi posebno rešenje. U stavu 2. propisano je da za prava koju su priznata po propisima iz stava 1. ovog člana po službenoj dužnosti doneće se rešenje kojima će se osnovica za obračun iznosa prava utvrditi prema članu 33. ovog zakona, a u stavu 5. da korisnik sa teritorije Autonomne pokrajine Kosova i Metohija, na kojoj je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti i Organizacija ujedinjenih nacija uspostavljen privremena administrativna misija OUN, u postupku iz stava 1. i 4. u obavezi je da nadležnom organu koji vodi postupak po ovom zakonu priloži dokaze o okolnostima pod kojima je zadobijeno telesno oštećenje ili pogibija člana porodice po osnovu koje je priznato osnovno ili izvedeno pravo od Ministarstva odbrane ili Ministarstva unutrašnjih poslova i dokaz o državljanstvu Republike Srbije.

Dake, početkom primene ovog zakona, po imperativnoj odredbi člana 201. stav 1. prestaje važnost rešenja kojim je tužiocu bilo priznato pravo, i to ex lege. O tome nije bilo potrebno donositi posebno rešenjo. Drugim rečima, rešenje koje je bilo osnov za isplatu tužiocu prestalo je da važi stupanjem na snagu sada važećeg propisa odnosno 01.01.2021. godine. Stoga, za period od 01.01.2021. godine tužilac je morao dokazati da je za njega nastala šteta propustom u radu organa. Osnov za svaku naknadu štete je postojanje štetne radnje, štete i uzročno posledične veze. Tužilac je zahtev zasnovao na tvrdnji da je štetna radnja propuštanje isplate po navedenom rešenju iako je ono, koje je napred navedeno, prestalo da važi 01.01.2021. godine pa od tog dana tužena i nije imala zakonskog osnova da vrši isplatu po istom. Tužilac u toku postupka nije izneo bilo kakvu činjeničnu tvrdnju koja bi ukazala na propust u radu organa tužene. Nema tvrdnji o vođenom postupku u smislu čl. 201 st. 2. važećeg propisa, ili o propustu tužene da ga pokrene, nema podataka o okolnosti pod kojima je zadobijeno telesno oštećenje odnosno nema ukazivanja na štetnu radnju koja bi dovela do štetne posledice u vidu uskraćivanja isplate.

Stoga je za period počev od 01.01.2021. godine tužbeni zahtev neosnovan, pa je Vrhovni sud primenom odredbe čl. 416 st. 1. Zakona o parničnom postuku odlučio kao u drugom stavu presude.

S obzirom da uspeh stranaka, odluka o troškovima doneta je primenom odredbe čl. 153 st. 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković