Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca „Milenijum osiguranje“ ADO Novi Beograd, čiji je punomoćnik Petar Nastić, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Bajo Cmiljanić, advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4134/23 od 27.09.2023. godine, u sednici veća održanoj 12.02.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4134/23 od 27.09.2023. godine.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4134/23 od 27.09.2023. godine i presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4819/22 od 29.12.2022. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4819/22 od 29.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojom je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu iznos od 1.030.453,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.08.2014. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 147.327,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4134/23 od 27.09.2023. godine, potvrđena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4819/22 od 29.12.2022. godine i žalba tužioca odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 08.11.2011. godine u Bečmenu, dogodila se saobraćajna nezgoda – obaranje životinje konja NN rase u vlasništvu tuženog AA od strane putničkog vozila marke „VW Golf “ registarske oznake ... kojim je upravljao vozač BB, a putnik u vozilu je bila VV koji su povređeni u predmetnoj nezgodi. Lekarska pomoć im je ukazana u Urgentnom centru, nakon čega su zadržani na daljoj dijagnostici. Do nezgode je došlo na taj način što je vozač BB upravljao putničkim vozilom i kretao se kolovozom ulice 11. oktobar iz pravca centra Bečmena prema Surčinu i čeonom stranom vozila udario i na kolovoz oborio konja koji je izašao na kolovoz. Vozač je alkotestiran i očitano je 0,00 promila alkohola u organizmu. Tužilac je oštećenoj VV na ime naknade nematerijalne štete po zahevu od 08.02.2012. godine isplatio 580.942,00 dinara, a po zahtevu od 20.03.2013. godine 303.564,00 dinara i 145.947,00 dinara. Tužilac se sa regresnim zahtevom za isplatu iznosa od 1.030.453,00 dinara obratio tuženom dana 06.08.2014. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka proizlazi da se pre mesta nezgode nalazio saobraćajni znak „naseljeno mesto“ i da je brizna kretanja na mestu nezgde bila sa opštim ograničenjem za naseljeno mesto na 50 km/h, a vozač se kretao brzinom ne manjom od 66,7 km/h, dok se brzina kretatnja konja ne može na pouzdan način utvrditi. Pojava konja na kolovozu stvorila je iznenadnu i neočekivanu prepreku na putu, uzročno vezanu za stvaranje opasne situacije i vozač nije imao tehničkih mogućnosti da nezgodu izbegne, pa na njegovoj strani nema propusta vezanih za nastanak ove nezgode. Vozač vozila „VW Golf“ krećući se brzinom većom od dozvoljene napravio je propust uzročno vezan za eventualni doprinos težini posledica ove nezgode. Tužilac je tužbu u predmetnoj stvari podneo 19.08.2015. godine.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev primenom odredbi člana 87. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, člana 176. stav 1, 380. stav 6, 939. stav 1. i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima. Prigovor zastarelosti potraživanja tuženog je po stanovištu nižestepenih sudova bio osnovan. Smatraju da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju nastalom po osnovu subrogacije iz ugovora o osiguranju, s obzirom na to da je osiguravač, tužilac, isplatio svoj dug iz ugovora o osiguranju svom osigraniku i oštećenoj suvozaču i ušao u njegova prava prema trećem odgovornom licu, pa je rok zastarelosti potraživanja počeo da teče od dana kada je osiguranik saznao za štetu i učinioca, a ne od dana kada je osiguravač izvršio plaćanje shodno odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Smatraju da, u konkretnom slučaju, kako je osiguranik tužioca BB vozač i vlasnik predmetnog vozila, tako i oštećena suvozač VV znali da identitet štenika, ovde tuženog već u trenutku predmetne saobraćajne nezgode 08.11.2011. godine, to je protekao trogodišnji rok zastarelosti, s obzirom da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 19.08.2015. godine.

Međutim, osnovano se u reviziji tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 939. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača , po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Odredbom člana 380. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kada i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava u istom roku.

Članom 24. stav 1. i 6. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ broj 51/09...7/13) propisano je da potraživanje po osnovu osiguranja od autoodgovornosti oštećeno lice ostvaruje podnošenjem zahteva neposredno društvu za osiguranje. U slučaju naknade štete po zahtevu iz stava 2. ovog člana društvo za osiguranje koje je isplatilo štetu ima pravo na regres od društva za osiguranje čiji je osiguranik odgovoran za štetu.

Pravljenje razlike između subrogacije i regresa je bitno sa aspekta zastarelosti potraživanja. Ova dva pravna instituta imaju različite učesnike, nastaju pod drugim pravnim i činjeničnim okolnostima i pod različitim uslovima, te su oni dva različita pravna instituta. Kod regresa osiguravač nakon što isplati naknadu iz osiguranja, može zahtevati isplatu onoga što je platio trećem licu od svakog odgovornog lica, pa i od svog osiguranika. Tako, o regresu govorimo kada osiguravač isplati štetu trećem oštećenom licu, a tu štetu je prouzrokovao osiguranik koji je upravljao motornim vozilom. Kod subrogacije, prava osiguranika koji je oštećen, prema trećem odgovornom licu se prenose na osiguravača koji mu je isplatio tu štetu. Dakle, u slučaju subrogacije osiguranik je oštećeno lice, dok kod regresa osiguranik može biti i taj koji je odgovoran za štetu. Kod subrogacije, osiguravač isplaćuje svoj dug iz ugovora o osiguranju i ulazi u njegova prava prema odgovornom licu. Član 939. ZOO primenjuje se na osiguranje imovine i ne primenjuje se na obavezno osiguranje od autoodgovornosti. Kada nema uslova za zakonsku subrogaciju u prava osiguranika iz člana 939. ZOO, ne može se primeniti ni pravilo o zastarelosti potraživanja iz člana 380. stav 6. ZOO. Kod regresa, osiguravač isplaćuje naknadu umesto osiguranika, odnosno isplaćuje tuđi dug i stiče pravo na vraćanje onoga što je za njega isplatio. U tom slučaju njegovo pravo nastaje sa isplatom naknade štete trećem licu i od tog momenta počinje da teče rok zastarelosti tog zahteva. Osiguravač je naknadio štetu i ima pravo na povraćaj isplaćene naknade od štetnika u istom iznosu i po istom osnovu. U tom slučaju u regresnom postupku ne dolazi do promene osnova i dalje se radi o naknadi štete koju je, sada osiguravač pretrpeo isplatom oštećenom licu. Ne radi se o subrogaciji već o sopstvenom pravu na naknadu od lica odgovornog za štetu. Sam zahtev za naknadu štete zastareva u roku od tri godine i rok zastarelosti počinje da teče od momenta isplate naknade štete oštećenom licu, jer se radi o samostalnom zahtevu osiguravača.

U konkretnom slučaju, tužilac je štetu u ovoj pravnoj stvari isplatio trećem oštećenom licu, suvozaču VV. Stoga, on ostvaruje pravo na regres od ma kog lica odgovornog za štetu, što je ovde tuženi. Pogrešno su nižestepeni sudovi zaključili da se radi o subrogaciji, jer iako je osiguranik tužioca oštećen u ovoj saobraćajnoj nezgodi, nije naplatio svoju štetu iz ugovora o osiguranju autoodgovornosti od svog osiguravača da bi se govorilo o subrogaciji, već je šteta isplaćena trećem oštećenom licu VV. Stoga, isplatom iznosa trećem oštećenom licu VV, tužilac je stekao pravo na regres. U konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa samim tim ni člana 380. stav 6. ZOO, iz razloga što tužilac isplatu utuženog iznosa nije izvršio svom osiguraniku već trećem oštećenom licu. Naime, gore pomenuti članovi Zakona o obligacionim odnosima govore o stupanju osiguravača u prava osiguranika, odnosno o izjednačavanju početka, toka i dužine roka zastarevanja potraživanja osiguravača sa početkom toka i dužine roka potraživnja osiguranika, prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja (član 380. stav 6. ZOO). Tužilac je kao osiguravač jednog od učesnika u saobraćajnom udesu imao zakonsku obavezu da oštećenom putniku kao trećem licu isplati utuženi iznos, te je isplatom navedene sume, a u smislu člana 208. ZOO stekao pravo regresa prema tuženom. Kako je u konkretnom slučaju tuženi skrivio udes, to tužilac ima pravo na regres isplaćenog iznosa, a navedena isplata za njega predstavlja štetu koja mu je prouzrokovana krivicom tuženog. Navedena šteta za tužioca nastala je momentom isplate naknade trećem oštećenom licu, pa je rok zastarelosti utuženog potraživanja počeo da teče prvog dana nakon isplate.

U ponovljenom postupku nižestepeni sudovi oceniće prigovor zastarelosti kroz navedene primedbe, ali i prigovor podeljene odgovornosti koji je istakao tuženi u odgovoru na tužbu, a koji sudovi nisu cenili, jer su uvažili prigovor zastarelosti.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud odlučio je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković