Odlučujući u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Nasuprot revizijskim navodima, presuda nije zahvaćena ni povredom iz odredbe člana 374. stav 1 u vezi člana 383. i 394. Zakona o parničnom postupku na koju ukazuje revident navodima da je drugostepeni sud morao da otvori raspravu. Drugostepeni sud nije menjao činjenično stanje, već je iz posredno izvedenih dokaza, odnosno pisanih isprava izveo drugi zaključak što može biti osnov za preinačenje presude.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, rešenjem Vojnog odseka broj 70-4 od 30.01.2004. godine tuženi je primljen za studenta, vojnog stipendistu Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, radi prijema u profesionalnu službu u čin oficira u Vojsci Srbije i Crne Gore, za potrebe sanitetske uprave, te mu je utvrđena stipendija u skladu sa Pravilnikom o stipendiranju studenata i učenika za potrebe Vojske Srbije i Crne Gore, čija isplata počinje 01.10.2003. godine. Dana 30.01.2004. godine između Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore – Vojnog odseka Kragujevac kao davaoca stipendije, odnosno stipenditora i AA, ovde tuženog, kao vojnog stipendiste, zaključen je ugovor o stipendiranju kojim su, u članu 2. propisane obaveze stipenditora, pored ostalog i da vojnom stipendisti isplaćuje mesečnu stipendiju u iznosu i trajanju predvđenom Pravilnikom, te da mu isplaćuje naknadu za nabavku školskog pribora, po upisivanju svake školske godine, takođe u iznosu predviđenom Pravilnikom. Odredbom člana 3. ugovora propisane su obaveze vojnog stipendiste, a pored ostalog i da po završetku studija, ako je odslužio vojni rok, stupi u profesionalnu vojnu službu Vojske Srbije i Crne Gore, a ako nije da pohađa školu rezervnih vojnih oficira i po završetku iste stupi u profesionalnu vojnu službu u Vojsci Srbije i Crne Gore; da stipenditoru naknadi troškove stipendiranja u visini stvarne cene ovih troškova na dan izvršnosti rešenja ukoliko izgubi svojstvo stipendiste zbog neispunjenja ugovornih obaveza. Rešenjem vojnog odseka od 01.11.2005. godine, tuženom je, kao studentu V godine studija na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu uspostavljeno svojstvo vojnog stipendiste od 01.10.2005. godine. Naredbom ministra odbrane od 11.05.2010. godine tuženi je primljen u profesionalnu vojnu službu u činu sanitetskog potporučnika – potporučnik u rezervi, sa danom javljanja na obavezni pripravnični, lekarski staž, od kada mu se računa i vreme u činu potporučnika, a raspoređen je u Ministarstvo odbrane Republike Srbije u Upravu za vojno zdravstvo u Vojno medicinske akademije, radi obavljanja obaveznog lekarskog pripravničkog staža sa mestom službovanja ... . Narodbom ministra odbrane od 24.09.2010. godine oglašena je ništavom prethodna naredba od 11.05.2010. godine koja se odnosi na prijem u profesionalnu vojnu službu, obzirom da se tuženi nije javio radi obavljanja staža. Rešenjem regionalnog centra Ministarstva odbrane Kragujevac od 11.01.2011. godine tuženi je obavezan da, u roku od 15 dana, Vojsci Srbije naknadi troškove stipendiranja zbog jednostranog raskida ugovora u iznosu od 1.145.700,75 dinara. Ovo rešenje tuženom je uručeno 01.02.2011. godine. U daljem toku stvari, naredbom načelnika generalštaba Vojske Srbije broj 311/131 od 29.10.2013. godine tuženi je, kao potporučnik sanitetske službe, saglasno odredbi člana 39. Zakona o Vojsci Srbije i člana 2. Uredbe o prijemu u profesionalnu vojnu službu, a na osnovu rezultata javnog konkursa od 01.10.2012. godine te odluke ministra odbrane o izboru kandidata, primljen u profesionalnu vojnu službu na neodređeno vreme od 07.05.2013. godine i raspoređen u komandu za obuku, mesto službovanja ... . Takođe je utvrđeno da je 12.05.2011. godine Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojno pravobranilaštvo, u svojstvu tužioca, Osnovnom sudu u Kragujevcu podnelo tužbu protiv tuženog radi naknade troškova stipendiranja, ali je povlačenje tužbe konstatovano rešenjem od 14.02.2014. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka utvrđeno je da ukupan iznos troškova školovanja na dan donošenja rešenja 11.01.2011. godine iznosi 1.005.658,25 dinara, od čega je tuženi odradio kod tužioca tri godine, odnosno 301.697,48 dinara, te da preostali deo obaveze koji nije odradio, a za 7 godina, iznosi 703.960,78 dinara. Tužba u ovoj parnici podneta je 17.03.2022. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da je ugovor o stipendiranju od 30.01.2004. godine raskinut zbog neispunjenja obaveze tuženog u smislu odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, te da se samim tim radi o potraživanju stečenog bez osnova za koje važi opšti rok zastarelosti od 10 godine, u smislu odredbe člana 371. istog propisa. Kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 17.03.2022. godine, a rešenjem kojim je tuženi obavezan da naknadi troškove stipendiranja mu je uručeno 01.02.2011. godine, proističe da je protekao opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Ceneći činjenicu da je tuženi naknadno zasnovao radni odnos kod tužioca, te da je u ranije vođenom parničnom postupku dao izjavu da je spreman da stupi u profesionalnu službu, prvostepeni sud smatra da navedeni način nije priznat dug u skladu sa odredbom člana 387. Zakona o obligacionim odnosima i nije, posledično, prekinuta zastarelost, budući da je u momentu davanja takve izjave ugovor već bio raskinut, da je u tom postupku tuženi osporio i osnov i visinu, pa da se ne može smatrati da je došlo do priznanja duga.

Drugostepeni sud smatra da je pogrešno cenjen prigovor zastarelosti. Smatra da je započinjanjem službe u vojsci, u ..., tuženi manifestovao volju da stupi u profesionalnu službu. Smatra da je tužilac suštinski ostavio tuženom naknadni rok za ispunjenje ugovorne obaveze i ostanak u službi u vremenskom periodu koji je predviđen Zakonom o vojsci, usled čega je i povučena tužba u ranije pokrenutoj parnici, da je tuženi sam podneo zahtev za prekid profesionalne vojne službe 06.06.2016. godine, kada je tužilac, u smislu odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, stekao mogućnost da podnese tužbu, pa se od tada računa rok zastarelosti, koji nije istekao do dana podnošenja tužbe. Stoga prvostepenu odluku preinačava.

Revizijom tuženog osporava se ovakav materijalnopravni zaključak drugostepenog suda, uz ukazivanje da je sam tužilac raskinuo ugovor 11.01.2011. godine, te da se ne može nakon toga konkludentnom radnjom ili jednostranom izjave volje ugovor održati na snazi, a da je radni odnos tuženi zasnovao po drugom osnovu, odnosno po javno objavljenom konkursu.

Vrhovni sud ne prihvata materijalno pravni zaključak drugostepenog suda.

Pre svega, Vrhovni sud ukazuje da je predmetni ugovor o stipendiranju zaključen 02.02.2004. godine, odnosno u vreme važenja Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ broj 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/2002, 37/2002 i „Službeni list SCG“ broj 7/2005 i 44/2005), koji je u članu 69. stav 1. propisivao da lice koje se školovalo na teret sredstava kojima raspolaže vojska dužno je da po završenom školovanju stupi u službu u vojsci i ostane u toj službi dvostruko vreme trajanja školovanja, odnosno stipendiranja, a u članu 70. stav 1, da se sa licem iz člana 69. zaključuje ugovor o školovanju, stipendiranju ili specijalizaciji, preko starešine koga ovlasti načelnik generalštaba. Dalje, u odredbi člana 4. ugovora propisano je da vojni stipendist to svojstvo gubi, između ostalog, ako jednostrano raskine ugovor o stipendiranju (odustane od prijema stipendije, ne podnese dokaze o rezultatima školovanja i upisa, ne odazove se na poziv nadležnog starešine i sl.), a u stavu 3. tačka 6. i 8. da po završetku studija vojni stipendist se obavezuje da, ako je služio vojni rok, stupi u profesionalnu vojnu službu u Vojsci Srbije i Crne Gore, a ako nije odslužio vojni rok da ide u školu rezervnih oficira, a po završetku iste stupi u profesionalnu vojnu službu Vojske Srbije i Crne Gore i da stipenditoru naknadi troškove stipendiranja ukoliko izgubi svojstvo stipendiste zbog neispunjavanja ugovornih obaveza.

Prema odredbi člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, dok prema odredbi iz stava 2, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Najzad prema odredbi člana 120. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br.116/2007 ... 88/2015 – Odluka Ustavnog suda), propisano je prijem civilnih lica u službu u vojsci vrši se: 1) javnim konkursom i 2) bez javnog konkursa, te da civilna lica na službi u vojsci primaju se u službu bez javnog konkursa, prijemom iz drugog državnog organa, kao stipendisti i u drugim slučajevima, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Dakle, kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tuženi nije postupio po naredbi nadređenog starešine od 11.05.2010. godine, konkretno naredbi minstra odbrane kojom je raspoređen u Ministarstvo odbrane, Upravu za zdravstvo Vojno medicinske akademije radi obavljanja obaveznog lekarskog pripravničkog staža, koje neodazivanje, po odredbi čl. 4 ugovora, to se osnovano revizijom ukazuje da je tada otpao pravni osnov za izvršeno davanje.

Vrhovni sud sud ne prihvata za ispravan zaključak drugostepenog suda da je započinjanjem profesionalne vojne službe kod tužioca, u ..., tuženom ostavljen naknadni rok za ispunjenje obaveze a da je tuženi manifestovao volju za ispunjenjem ugovorne obaveze. Takav zaključak neodrživ je u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Predmetni ugovor o stipendiranju prestao neodazivanjem na poziv za stupanje u službu radi stažiranja na VMA, što je tužilac sam konstatovao donošenjem konačnog rešenja o raskidu ugovora zbog neispunjenja obaveza. Pravna posledica rešenja o raskidu ugovora jeste nastupanje obaveze tuženog da vrati dugovana sredstva, pa je po proteku roka od 15 dana koji je tuženom rešenjem od 11.01.2011. godine ostavljen da vrati sredstva, a koje rešenje je tuženom uručeno 01.02.2011. godine, tj. već 17.02.2011. godine tužilac je stekao pravo da zahteva vraćanje i sudskim putem. Od tog momenta počinje da teče opšti rok zastarelosti od 10 godina s obzirom specijalnim zakonom nije propisan poseban rok. Dalje, naknadno stupanje tuženog u profesionalnu vojnu službu u ... ne predstavlja ispunjenje prethodne ugovorne obaveze, niti se u pravnom smislu to može podvesti pod priznanje duga ili ispunjenje naknadnom roku u smislu odredbe člana 387. Zakona o obligacionim odnosima koji se primenjuje kao opšti zakon na pitanja koja nisu regulisana posebnim zakonom.

Naime, tuženikovo docnije stupanje u službu zasnovano je na novom, samostalnom i odvojenom pravnom osnovu. Tuženi je u službu stupio po opštem javnom konkursu a ne kao stipendista - ugovorna strana iz prethodno raskinutog obligacionog odnosa. Zatim, da bi ponašanje dužnika, ovde tuženog, predstavljalo priznanje duga podobno da prekine zastarelost, ono mora biti nedvosmisleno, jasno i usmereno na konkretan postojeći dug. Stupanje na rad po javnom konkursu je ostvarivanje ustavnog prava na rad pod opštim uslovima, ne konkludentna radnja kojom se priznaje dug iz raskinutog ugovora.

Zaključak ovog suda je da je ugovorom eksplicitno predviđena raskidna klauzula prema kojoj se neodazivanjem u službu (na poziv starešine) ugovor raskida. Pravna priroda ove odredbe je takva da nastupanjem činjenice neodazivavanja ugovorni odnos prestaje po samom slovu ugovora, bez potrebe za oslanjanjem naknadnog roka. Samim tim, tužilac je donošenjem rešenja od 11.01.2011. godine samo formalno konstatovao već nastupelu pravnu činjenicu. Donošenjem rešenja celokupno potraživanje tužioca na ime naknade troškove školovanja dospelo je za naplatu. Ugovor koji je prestao da postoji ne može se naknadno ispuniti, sa jedne strane a sa druge, iz odgovora na tužbu tuženog podnetog u ranijem vođenom postupku proizilazi da on nije priznao tužbeni zahtev a ga je osporio po osnovu i visini. Priznanje zahteva ne predstavlja ni izjava tuženog da je spreman da stupi u profesionalnu službu.

Sledom rečenog, proizilazi da je drugostepena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom.

Budući da je tuženi uspeo u revizijskom postupku, dosuđeni su mu troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 30.000,00 dinara po AT-e. Troškovi sudskih taksi nisu dosuđeni, budući da nisu opredeljeni kako nalaže odredba člana 163. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković