Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona, na koju tužilac u reviziji ukazuje, nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu ... u organizacionoj celini Industrijska bezbednost, na osnovu ugovora o radu ... od 25.07.2012. godine i pripadajućih aneksa. Tuženi je 21.06.2022. godine, doneo Program rešavanja viška zaposlenih, u kome je naveo da se poslodavac, proteklih nekoliko godina, suočava sa značajnim padom proizvodnje modela Fijat 500 L, usled smanjene tražnje za ovim modelom, koji je trenutno i jedini model koji se proizvodi u proizvodnom programu poslodavca, zbog čega je poslodavac morao da organizuje poslovanje na način da su zaposleni veći deo proteklih godina bili na plaćenom odsustvu usled prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do koga je došlo bez krivice zaposlenog. Na pad proizvodnje uticalo je više faktora, među njima povećanje cene materijala, nestašica pojedinih komponenti za proizvodnju i ratnih sukoba na prostoru Ukrajine koji utiče na potražnju, a potražnja na proizvodni proces. Usled navedenih ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena određeni poslovi su ukinuti, između ostalog i poslovi koje je tužilac obavljao, odnosno poslovi ... u organizacionoj celini Industrijska bezbednost. U vreme donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih kod tuženog je bilo 2013 zaposlenih lica na neodređeno vreme, a iz navedenih razloga je prestala potreba za radom 1541 zaposlenih na neodređeno vreme. Nakon pribavljanja mišljenja Nacionalne službe za zapošljavanje i reprezentativnog sindikata SO „Samostalni sindikat Fijat automobili Srbije“, tuženi je utvrdio spisak zaposlenih za čijim radom je prestala potreba na osnovu viška, na kome je bio i tužilac. Poslodavac je analizirajući mogućnost primene mera za novo zapošljavanje lica koja su utvrđena kao višak utvrdio da postoji mogućnost zapošljavanja kod drugog poslodavca u inostranstvu na određeno vreme, za koje je potrebna saglasnost zaposlenog. Zaposleni su 12.05.2022. godine obavešteni o mogućnosti da se prijave za meru zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca u inostranstvu do 20.06.2022. godine, a tužilac se nije prijavio za tu meru. Tuženi je 21.06.2022. godine usvojio Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim radno mesto ... u organizacionoj celini Industrijska bezbednost nije sistematizovano. Tužiocu je, pobijanim rešenjem od 02.07.2022. godine otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima iz razloga propisanih odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena utvrđenih Programom prestala potreba za radom zaposlenog, a poslodavac nije u mogućnosti da obezbedi neku od zakonom propisanih mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, pa je zaposlenom isplaćena otpremnina u iznosu od 834.915,92 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa izmenama i dopunama) imajući u vidu da je radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen ukinuto i da tuženi nije u mogućnosti da ga rasporedi na neko drugo odgovarajuće radno mesto, a zbog organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena kod tuženog zbog kojih je postupak utvrđivanja viška zaposlenih sproveden u svemu u smislu odredbi članova 153. – 155. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. tog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

U konkretnom slučaju, usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena kod tuženog, ukinuto je radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen tako što su svi zaposleni na toj poziciji oglašeni tehnološkim viškom, a novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, nije predviđeno radno mesto na koje je poslodavac imao mogućnost da tužioca rasporedi na osnovu njegove stručne spreme, pa je tužiocu otkazan ugovor o radu i isplaćena mu je otpremnina. U postupku ocene zakonitosti odluke poslovaca o prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak, uz poštovanje prava na zaštitu zaposlenog kome prestaje radni odnos po tom osnovu. Pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu poslodavac je doneo u zakonito sprovedenom postupku utvrđivanja viška zaposlenih, na osnovu donetog Programa u tom smislu, imajući u vidu da kod tuženog nije postojalo upražnjeno radno mesto na koje je poslodavac imao mogućnost da tužioca rasporedi niti je on ukazao na postojanje takvog radnog mesta. Pri tom, sud ne može da ceni celishodnost Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta i razloge zbog kojih je neko radno mesto kod poslodavca ukinuto, u smislu opravdanosti odluke o ukidanju radnog mesta na koje tužilac bio raspoređen.

Navodi revizije tužioca kojima ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje su bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Imajući u vidu da tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužioca za naknadu troškova sastava revizije je odbijen jer tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, kao i zahtev tuženog za sastav odgovora na reviziju jer ovi troškovi nisu bili potrebi u postupku odlučivanja po reviziji.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković