Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4145/23 od 14.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ispravljena prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke u odnosu na dosuđenu naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, tako što je obavezan tuženi da tužiocu po tom osnovu isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja 17.10.2023. godine do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za preostali iznos od dosuđenog ovom presudom do traženog iznosa od 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke u odnosu na dosuđenu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu po ovom osnovu isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.10.2023. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 159.450,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je našao da je u delu kojim je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je u tom delu osnovana, dok je u preostalom delu (kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda), revizija tužioca nedozvoljena.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepeni sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članom 8. ovog zakona na koju se ukazuje revizijom, jer je drugostepeni sud pobijanu presudu doneo u sednici veća, bez otvaranja rasprave pred ovim sudom, pa tako nije ni izvodio i cenio dokaze, već je prihvatio ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 2004. godine i u trenutku povređivanja je obavljao poslove ..., odnosno rukovodioca ... Dana ...2017. godine došlo je do problema u procesu rada jer nije moglo da se otpočne sa livenjem bakra, pa se tužilac zajedno sa ... i smenskim ... popeo na platformu koja se nalazi između hale konvertora i hale rafinacije koje se nalaze u istoj prostoriji, kako bi pokušali da normalizuje proces prerade bakra. U tom trenutku iz hale konvertora je došlo do dotoka povećane količine gasa, zbog čega je boravak na platformi postao nepodnošljiv, pa su tužilac i ostali krenuli da silaze stepenicama sa platforme. Prilikom silaska, tužiocu je zbog velike koncentracije gasova pozlilo, počeo je teško da diše i usled nesvesti se srušio, osećao je mučninu i nekoliko puta je povraćao. Kolege su ga odvele do kancelarije gde mu je pružena hitna medicinska pomoć, a potom je smešten na grudno odeljenje Borske bolnice, gde je boravio oko sedam dana. Iz ove bolnice je upućen u Institut za mentalno zdravlje u Beogradu na Odeljenje psihijatrije i neurofiziologije, gde je proveo mesec dana, a zatim je pušten na kućno lečenje i javljao se redovno na lekarske kontrole. Na osnovu sudsko-medicinskog veštačenja od strane veštaka Zavoda sa sudsku medicinu u Nišu, utvrđeno je da je tužilac kritičnom prilikom zadobio povredu trovanjem oslobođenim gasom sa nedozvoljenom koncentracijom štetnih elemenata i tom prilikom je pretrpeo primarni strah - strah od smrti gušenjem jakog intenziteta, koji je trajao nekoliko sati. U narednom periodu od dva meseca je trpeo sekundarni strah u vidu opšte zabrinutosti za svoje zdravstveno stanje, čiji se intenzitet periodično menjao i pratio je tegobe koje je tužilac i dalje osećao, naročito glavobolju. Prema mišljenju veštaka, strah se kod tužioca može dovesti u uzročno- posledičnu vezu sa događajem trovanja i periodično se javlja u blagom intenzitetu, uz verovatnoću da će se javljati i u budućnosti. U vreme nakon trovanja, kod tužioca je došlo do razvoja anksioznih i depresivnih tegoba, tj. psihičkih smetnji sa velikom verovatnoćom da će se javljati i u budućnosti. Tokom bolničkog lečenja na Institutu za mentalno zdravlje, tužiocu je dijagnostikovana depresija umerenog intenziteta i hroničnog toka, bez psihotičnih simptoma, koja se može dovesti u uzročno- posledičnu vezu sa događajem trovanja, jer je tužilac ovaj događaj doživeo kao povredu ličnosti i razočarenje i isti je doveo do pada samopouzdanja tužioca i do promene predstave tužioca o sebi, koja je do tada bila pozitivna. Stanje depresije je dovelo do umanjenja životne aktivnosti tužioca u oblasti porodičnog života, socijalne aktivnosti i u oblasti rada, zbog čega je tužilac, nakon procene njegove radne sposobnosti, proglašen invalidom rada u januaru 2022. godine, što podrazumeva njegovu nesposobnost za dalju profesionalnu aktivnost.

Veštak mašinsko-tehničke struke je izvršio rekonstrukciju štetnog događaja i na osnovu njegovog nalaza i mišljenja je utvrđeno da u konkretnom slučaju nisu ispoštovani svi propisi iz oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, jer u suprotnom ne bi došlo do incidenta i prekomernog oslobađanja gasova koji u sebi sadrže štetne elemente. Utvrđeno je da u hali konvertovanja nisu ispoštovane sve mere bezbedbosti i da proces konvertovanja nije bio dobro vođen, što je imalo za posledicu povišenu emisiju štetnih i opasnih gasova koji su bili glavni uzrok povređivanja tužioca. Prema nalazu ovog veštaka, tužilac je u toku obavljanja radnog zadatka na svom radnom mestu ispoštovao sve mere bezbednosti i zaštite na radu jer je bio kvalifikovan, obučen, zdrav i na sebi je imao propisana sredstva lične zaštite na radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava sadržanog u članovima 154. stav 2, 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog kao poslodavca da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu koju je on kao zaposleni pretpreo na radu i to 250.000,00 dinara po osnovu pretrpljenog straha i 300.000,00 dinara po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti. Zahtev za naknadu štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova, prvostepeni sud je odbio sa obrazloženjem da je tužilac takav zahtev postavio u toku parnice preinačenjem tužbe sa kojim se tuženi nije saglasio, te da bi postupak po preinačenoj tužbi znatno produžio trajanje parnice jer se o ovoj vrsti štete kao posledici povređivanja u opisanom štetnom dogaćaju nisu izjasnili veštaci iz Zavoda za sudsku medicinu u Nišu, na osnovu čega je prvostepeni sud zaključio da trpljene fizičkih bolova nije u uzročno-posledičnoj vezi sa vrstom povrede tužioca, a to je osećaj gušenja i mučnine praćene povraćanjem zbog trovanja štetnim gasom.

Drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima prilikom procene visine pravične novčane naknade za ovaj vid štete, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i smanjio dosuđeni iznos naknade štete po ovom osnovu na 100.000,00 dinara. U pogledu zahteva za naknadu štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, drugostepeni sud je stanovišta da tužilac nije dokazao da je kritičnom prilikom pretrpeo ovaj vid štete, već da je došlo samo do umanjenja njegove radne sposobnosti, što je drugi osnov naknade štete. Smatrajući da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti.

Vrhovni suda smatra da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u preinačujućem delu.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

Dakle, novčana naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola, patnji i straha koji se trpe i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost i zadovoljstvo u najširem smislu reči tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan elemenat nasuprot bolu koji trpi i patnji koje oseća. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za tražene vidove štete među najrelevantnije faktore spada jačina i dužina trajanja straha i duševnih bolova oštećenog. Da bi se oštećenom licu priznalo pravo na novčanu satisfakciju zbog nematerijalne štete koju trpi, potrebno je postojanje uzročno - posledične veze između događaja kojim je šteta prouzrokovana i nastanka te nematerijalne štete, kao i uverenje suda da je u konkretnom slučaju pravično dosuditi oštećenom licu novčanu satisfakciju.

Imajući u vidu prethodno navedeno da pravična novčana naknada nematerijalne štete ne predstavlja reparaciju, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže kod oštećenog koja je postojala pre štetnog događaja, a polaćezi od okolnosti konkretnog slučaja, Vrhovni sud smatra da je pogrešan činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao da su kao posledica predmetnog štetnog događaja za njega nastali duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti. Tačno je da je kod tužioca došlo do smanjene radne sposobnosti koja se ogleda u njegovoj nesposobnosti za dalju profesionalnu aktivnost, zbog čega je proglašen invalidom rada. Međutim, na osnovu sprovedenog medicinskog veštačenja je utvrđeno da je kod tužioca, nakon opisanog štetnog događaja u kojem je došlo do njegovog povređivanja trovanjem, došlo i do razvoja depresije kao psihičkog oboljenja koja se može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa tim događajem, a koja je uticala ne samo na njegovu radnu sposobnost, nego i na sve druge aspekte tužiočevog života, tj. i na njegov porodičan i društevni život i na njegovo svakodnevno ponašanje koje je praćeno gubitkom životnog zadovoljsta, zbog čega tužilac oseća duševnu patnju i bolove, koji, po oceni Vrhovnog suda, daju pravo tužiocu na naknadu nematerijalne ptete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u smislu člana 200. ZOO i to u iznosu od 300.000,00 dinara, koji je prvostepeni sud ocenio kao pravičnu novčanu naknadu za ovaj vid štete.

Takođe, Vrhovni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno cenio intenzitet i dužinu trajanja straha tužioca i da je pravilno odmerio da bi iznos od 250.000,00 dinara predstavljao pravičnu novčanu naknadu za ovaj štete, za razilku od drugostepenog suda koji je pogrešno primenio kriterijume propisane članom 200. ZOO kada je smanjio iznos dosuđene naknada na 100.000,00 dinara. Zato Vrhovni sud prihvata dosuđenu novčanu naknadu za pretrpljeni strah od strane prvostepenog suda, smatrajući da naknada u ovoj visini nije u suprotnosti sa značajem povređenog dobra i cilju kome naknada nematerijalne štete služi i da se tom naknadom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO).

Kako je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu i potvrdio prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima postupka tako što je potvrđena odluka prvostepenog suda o troškovima postupka. Međutim, od strane Vrhovnog suda je uočena greška u pisanju prvostepena presude, pa se ukazuje prvostepenom sudu da primenom člana 362. ZPP, po povratku spisa, izvrši ispravku svoje presude u stavu trećem izreke (odluka o troškovima postupka), tako što će u ovom stavu pravilno označiti iznos troškova koji se dosuđuju tužiocu na teret tuženog, imajući u vidu obrazloženje ovog suda o vrsti i visini troškova koji su priznati tužiocu.

Sledom izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući na osnovu člana 163. stav 1. ZPP o zahtevu tužioca za naknadu troškova sastava revizije od strane punomoćnika advokata, Vrhovni sud je primenom člana 153. stav 2. ZPP priznao tužiocu ovaj trošak na teret protivne stranke i to u potraživanom iznosu od 27.000,00 dinara, s obzirom na njegov uspeh u postupku po reviziji, a prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u vreme izjavljivanje revizije („Službeni glasnik RS“ br. 43/2023).

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca u tom delu nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da pobijani potvrđujući deo na ime tražene naknade namaterijalne štete od ukupno 650.000,00 dinara očigledno ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije iz citiranog člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković