Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2919/22 od 13.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 231. i 396. ZPP, jer je ocenu dokaza izvršio prvostepeni sud, a odluka o žalbi je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, pa nema pogrešne primene pravila o teretu dokazivanja pred drugostepenim sudom, koji je ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je programer koji se bavi izradom softvera, pa je tako izradio softversku aplikaciju za daljinsko upravljanje digitalnim kamerama za aparat Nikon, pod nazivom DslrDashboard. U septembru 2011. godine, tuženi je aplikaciju postavio na internet sa slobodnim i besplatnim javnim pristupom za sve zainteresovane korisnike, sa otvorenim izvršnim kodom koji omogućava davanje naređenja softveru da izvrši određene zadatke prema unapred kodiranim instrukcijama bez mogućnosti izmena i prilagođavanja programiranih funkcija drugačijim potrebama i sa otvorenim izvornim kodom (open source) koji omogućava unapređivanje funkcija i prilagođavanje softvera prema potrebama korisnika. Korisnici su se obraćali tuženom sa zahtevima i predlozima na koji način da aplikaciju unapredi i on je na osnovu tih predloga radio na unapređenju aplikacije koja je sve vreme bila besplatno dostupna u izvršnom i u izvornom kodu ali je niko drugi nije unapređivao osim tuženog. Tužilac je kao vlasnik firme registrovane u Austriji, čija je osnovna delatnost izrada podvodnih kućišta za fotoaparate i kamere za podvodno snimanje, pronašao na internetu navedenu aplikaciju i u oktobru 2012. godine, kontaktirao tuženog sa predlogom da postojeću aplikaciju unapredi dodatnim funkcijama, da bi je prilagodio svom proizvodu. Tuženi je odgovorio da će pokušati da unapredi aplikaciju i postigne funkcionalnosti koje tužilac traži ali mu nije garantovao da će uspeti u tome, jer proizvođači kamera ne daju sve potrebne podatke o protokolu koji koriste u kamerama i koji su neophodni za rad i unapređivanje softvera, ukazujući da aplikaciju može besplatno preuzeti u izvornom kodu i dalje unapređivati, što tužilac nije učinio već je od tuženog tražio da je unapređuje. Povodom zahteva tužioca da tuženi nastavi sa unapređivanjem aplikacije za njegove potrebe, kontakti i saradnja su nastavljeni, ali tuženi nikada nije preuzeo obavezu da napravi program koji će ostvariti određeni cilj prema zahtevima tužioca, odbijajući da primi novac od tužioca za usluge unapređenja aplikacije, prihvatajući da mu tužilac pošalje opremu koja je bila potrebna da bi radio na unapređenju aplikacije. Tužilac je sukcesivno slao opremu koju je tuženi koristio u navedenu svrhu i pružao mu i drugu pomoć koja se sastoji u konsultacijama oko razvoja programa, tačnije oko detalja koje bi trebalo doraditi i ispraviti u programu, u testiranju i pružanju povratnih informacija o rezultatima razvoja programa i uspešnosti njegovog funkcionisanja. Tuženi je po zahtevu tužioca uspeo da unapredi neke od funkcionalnosti aplikacije, a neke je unapređivao i po zahtevima drugih korisnika, dok neke od funkcionalnosti koje je tužilac tražio nije postigao. Navedena saradnja je trajala oko tri godine i za to vreme aplikacija je sa svim unapređenjima bila javno i besplatno dostupna preko interneta i u izvršnom i u izvornom kodu, kako tužiocu tako i svim drugim zainteresovanim korisnicima kojih je bilo sve više, a tako je i dalje, budući da tužilac, kao i svi drugi mogu besplatno da je preuzimaju sa otvorenim kodovima i da je dalje unapređuju za svoje potrebe. Tužilac je unapređenu aplikacuju koristio na svojim podvodnim kućištima, koje je prodavao kupcima. U međuvremenu tokom 2014. godine, tuženi je razvio novu aplikaciju pod nazivom „qDslrDashboard“ koju je takođe postavio na internet na besplatno korišćenje u početku, dok se testirala, pa je tako i tužilac mogao besplatno da je koristi i tuženi je usavršavao u skladu sa zahtevima brojnih korisnika, pošto su za tu aplikaciju bili zainteresovani fotografi iz celog sveta i tada je bio slobodan i besplatan pristup izvršnom kodu, ali nikada nikom nije bio omogućen slobodan pristup izvornom kodu nove aplikacije. Nova aplikacija je preuzela funkcionalnosti prethodne aplikacije ali je napisana u drugom programskom jeziku, ima znatno više funkcija, opslužuje više modela fotoaparata, radi na više operativnih sistema i među njima postoje kvalitativne i kvantitativne razlike utvrđene veštačenjem. Novu aplikaciju tuženi je počeo da prodaje sredinom 2014. godine, na platformi IOS na kojoj je mogao da se kupi njen izvršni kod koji je u to vreme na ostalim platformama još bio besplatan, a kasnije ne, ali nikada nikome nije bio omogućen pristup izvornom kodu nove aplikacije. Tuženi nikada nije preuzeo obavezu da omogući tužiocu pristup izvornom kodu nove aplikacije, a tužilac ga je kontaktirao i tražio da mu preda izvorni kod, što je tuženi odbio bez potpisivanja ugovora. Zatim je tužilac zahtevao da mu tuženi vrati deo opreme, što je tuženi i učinio, vraćajući opremu u vrednosti od 500 evra, dok su ostale stvari u vrednosti od 6.141,52 evra. Tokom 2015. godine tužiočevi potencijalni kupci zainteresovani za kupovinu podvodnih kućišta, imali su kamere za koje je bilo potrebno dalje prilagoditi softver kućišta, pa je tužilac o tome obavestio tuženog sa uputstvima šta bi trebalo da uradi, ali tuženi nije postupio po njegovom zahtevu. Kako je došlo do prekida saradnje, neki zainteresovani klijenti su odustali od kupovine podvodnih kućišta, zbog čega je tužilac od tuženog zahtevao naknadu izmakle koristi u iznosu od 3.099.140,00 dinara. Tužilac je angažovao druge programere za izradu novog softvera za podvodna kućišta kojima je za to platio 2.169.196,00 dinara. Veštačenjem je utvrđeno da je vrednost tužiočevog uloženog rada na unapređenju aplikacije 1.093.856,00 dinara. Nakon prekida saradnje, tuženi novu aplikaciju prodaje na sajtovima i linkovima koji su navedeni u izreci pobijane presude na taj način što je izvršni kod nove aplikacije svima dostupan uz plaćanje odgovarajuće naknade, dok izvorni kod nije dostupan na bilo koji način. Prvobitna aplikacija je ostala i dalje besplatna i u izvršnom i u izvornom kodu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve tužioca kao neosnovane, nalazeći da parnične stranke nisu zaključile autorski ugovor, niti ugovor o narudžbini autorskog dela, niti je tužilac dokazao postojanje saglasnosti volja oko bitnih elemenata nekog neimenovanog, dvostrano teretnog ugovora u vreme kada je započeta, a zatim i trajala saradnja sa tuženim. Tuženi je označen kao autor prvobitne aplikacije DslrDashboard (open source) i sporne nove aplikacije qDslrDashboard prilikom njihovog objavljivanja postavljanjem na internet, pa nije u obavezi da dokazuje činjenicu autorstva, već je na tužiocu bio teret dokazivanja da ima prava u odnosu na autorsko delo tuženog po odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima. Tužilac može i dalje da preuzima i koristi besplatno prvobitnu unapređenu aplikaciju (sa izvršnim i izvornim kodom), te da je unapređuje, dorađuje i prilagođava za potrebe svojih podvodnih kućišta preko drugih programera, a u mogućnosti je da koristi i novu aplikaciju sa izvršnim kodom uz plaćanje novčane naknade. Angažovanje tužioca, kao i predaja opreme tuženom (koja je ostala kod tuženog u vrednosti od 6.141,52 evra i koju tužilac ne potražuje) imalo je za svrhu da tuženi svojim stvaralačkim radom unapredi prvobitnu aplikaciju za potrebe tužioca, radi ugradnje i prodaje podvodnih kućišta, bez novčane naknade tuženom, čime je ostvarena svrha angažovanja tužioca i postignuta određena srazmera uzajamnih davanja. Pri tom tužilac na kome je bio teret dokazivanja nije dao precizne podatke o tome koliku je korist ostvario (prihodovao) prodajom svojih kućišta sa integrisanom aplikacijom tuženog, za koju nije plaćao novčanu naknadu do prekida saradnje. Zato nema pravo na zaštitu autorskih prava i naknadu tražene materijalne štete zbog prekida poslovne saradnje.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009 od 16. decembra 2009. godine kako je glasio do izmene 66/2019) autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Autorskim delom smatraju se, naročito, pored ostalog, pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.).

To znači da su računarski programi zaštićeni kao pisana dela, a po članu 6. autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.

Autor je fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo. Autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drukčije. Autor dela je nosilac autorskog prava, a pored autora nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa ovim zakonom steklo autorsko pravo (član 9. Zakona). Po članu 10. koautor je fizičko lice koje je zajedničkim stvaralačkim radom sa drugim licem stvorilo delo. Koautori su nosioci zajedničkog autorskog prava na koautorskom delu, ako ovim zakonom ili ugovorom kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi nije drukčije predviđeno. Za ostvarivanje autorskog prava i prenošenje tog prava neophodna je saglasnost svih koautora. Koautor ne sme uskratiti svoju saglasnost protivno načelu savesnosti i poštenja, niti činiti bilo šta što škodi ili bi moglo škoditi interesima ostalih koautora.

Po članu 95. zakona ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo i preda mu primerak istog. Naručilac ima pravo da objavi delo i da stavi u promet primerak dela koji mu je autor predao, a autor zadržava ostala autorska prava, ako ugovorom o narudžbini nije drukčije određeno. Ako je na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela izrađen računarski program, naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drukčije određeno. Naručilac autorskog dela po članu 96. ima pravo da usmerava i kontroliše postupak stvaranja dela, ali ne i da time suštinski ograničava slobodu umetničkog, stručnog ili naučnog izražavanja autora.

U konkretnom slučaju tuženi je autor aplikacije DslrDashboard, koju je u septembru 2011. godine postavio na internet, sa slobodnim i besplatnim pristupom za sve zainteresovane korisnike, sa otvorenim izvršnim kodom i sa otvorenim izvornim kodom (open source) koji korisnicima omogućava unapređivanje funkcija i prilagođavanje softvera potrebama korisnika. Između parničnih stranaka je ostvarena saradnja, po predlogu tužioca da tuženi unapredi postojeću aplikaciju dodatnim funkcijama, kako bi je prilagodio svom proizvodu (podvodna kućišta za fotoaparate i kamere), što je tuženi prihvatio bez ugovorene naknade i obaveze da ostvari određeni cilj prema zahtevima tužioca. Navedena saradnja je trajala oko tri godine i za to vreme aplikacija je sa svim unapređenjima bila besplatno dostupna preko interneta i u izvršnom i u izvornom kodu (tako je i dalje), kako tužiocu koji je unapređenu aplikacuju koristio na svojim podvodnim kućištima, radi prodaje, tako i svim drugim zainteresovanim korisnicima, uz mogućnost da je preuzimaju sa otvorenim kodovima i dalje unapređuju za svoje potrebe. S obzirom da je aplikacija računarski program dizajniran da pomogne korisniku da izvrši određeni zadatak, te da je aplikacija DslrDashboard (open source) čiji je autor tuženi, računarski program zaštićen kao pisano delo, a da autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu, to sledi da su neosnovani navodi tužioca o koautorskoj ulozi u unapređenju funkcija navedene aplikacije i stvaranju nove aplikacije pod nazivom „qDslrDashboard“ koja nije slobodna u pristupu izvornom kodu. Angažovanje tužioca, kao i predaja opreme tuženom, po pravilnom stanovištu drugostepenog suda je imalo za cilj da tuženi svojim stvaralačkim radom, bez naknade, unapredi aplikaciju DslrDashboard za potrebe tužioca, radi ugradnje i prodaje podvodnih kućišta, pri čemu je takva unapređena aplikacija i dalje slobodna i tužiocu na raspolaganju da je koristi.

Parnične stranke nisu zaključile autorski ugovor, niti ugovor o narudžbini autorskog dela, niti je tužilac dokazao postojanje saglasnosti volja oko bitnih elemenata nekog drugog neimenovanog, dvostrano teretnog ugovora, da bi se na njihov pravni odnos mogle primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima u pogledu, prava na naknadu štete zbog povrede ugovornih odredaba koje iz njega proizilaze. Suprotno revizijskim navodima o proteku rokova, sa pozivanjem na član 70. Zakona o autorskom i srodnim pravima, nižestepeni sudovi su srazmeru uzajamnih davanja cenili u kontekstu prirode ostvarene saradnje parničnih stranaka i eventualnih prava i obaveza, odnosno prava na naknadu štete, povodom procenjene vrednosti angažovanja tužioca, kao i koristi ostvarene prodajom kućišta sa integrisanom aplikacijom, za koju tužilac nije plaćao novčanu naknadu i koja je bila i ostala slobodna za korišćenje (sa izvršnim i izvornim kodom), uz mogućnost da je unapređuje, dorađuje i prilagođava za potrebe svojih proizvoda.

Nova aplikacija „qDslrDashboard“ je preuzela funkcionalnosti prethodne aplikacije DslrDashboard (open source), ali je napisana u drugom programskom jeziku, ima znatno više funkcija, opslužuje više modela fotoaparata, radi na više operativnih sistema i među njima postoje kvalitativne i kvantitativne razlike. Tuženi je stvorio novi računarski program, samostalno zaštićen kao autorsko delo, pa se ukazivanje tužioca na sopstveni doprinos na unapređenju prethodne aplikacije ne može smatrati koautorstvom, jer nema stvaralačkog rada tužioca u smislu člana 10. Zakona o autorskom i srodnim pravima u odnosu na novu aplikaciju kao računarski program i zasebno autorsko delo. Zato su kao neosnovani ocenjeni i svi ostali revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer ovo pravno sredstvo nije bilo nužno radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković