Presudom Apelacionog suda Novom Sadu Gž2 500/25 od 26.11.2025. godine odbijena je žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P2 400/24 od 25.09.2025. godine u pobijanom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev i u delu odluke o troškovima postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi - protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23, u daljem tekstu: ZPP), čije se odredbe u ovoj pravnoj stvari primenjuju na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P2 304/21 od 20.04.2022. godine razveden je brak tuženog i majke tužilaca GG, a njihova zajednička deca, ovde tužioci, povereni su majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, te je tuženi obavezan da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje tada maloletne BB i maloletnog AA plaća mesečno iznos od po 8.000,00 dinara za svako dete, ukupno 16.000,00 dinara. Maloletni AA rođen je ....2019. godine i njegove mesečne potrebe iznose 40.000,00 dinara. Ide u vrtić koji je za njega besplatan, jer je treće dete, a od države dobija 100 eura mesečno. Tužilja BB je punoletna, ima ... godina, redovan je student ...., nije radno angažovana, samofinansirajući je student, a njene mesečne potrebe iznose oko 50.000,00 dinara. Tužioci žive zajedno sa majkom u porodičnoj kući majčinih roditelja. Majka tužilaca je spremačica u predškolskoj ustanovi sa mesečnom zaradom od 49.209,24 dinara. Nema nepokretne ni pokretne imovine u svom vlasništvu, kao ni fininasijsku pomoć drugih lica, zdrava je i radno sposobna. Tuženi je zaposlen kao radnik za ... u preduzeću „...“ u ..., gde ostvaruje zaradu od oko 94.000,00 dinara. Radno je sposoban, živi u porodičnoj kući koja je u vlasništvu njegovih roditelja. Otplaćuje kredit za registraciju vozila na period od godinu dana u mesečnom iznosu od 3.600,00 dinara, i još jedan kredit čija je rata 5.000,00 dinara mesečno, a koja ističe februara meseca 2027. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 160, 162. stav 3. i 164. Porodičnog zakona rukovodeći se najboljim interesom dece, obavezali tuženog – protivtužioca da plaća mesečno za maloletnog AA 14.000,00 dinara i za BB 20.000,00 dinara počev od 12.09.2024. godine kao dana podnošenja tužbe pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo pri odlučivanju o visini obaveze tuženog - protivtužioca u izdržavanju maloletnog deteta i punoletnog deteta, kao i periodu na koji se dosuđena visina izdržavanja odnosi.

Prema odredbi člana 67. Porodičnog zakona, pravo je ali i dužnost roditelja da se staraju o deci, dok prema članu 75. i 160. stav 1. istog zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Visina izdržavanja određuje se prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja (član 160. stav 2.) dok mogućnost roditelja, kao dužnika izdržavanja, zavisi od njihovim prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njihovih ličnih potreba, ali i obaveze izdržavanja drugih lica i drugih okolnosti od značaja za izdržavanje (član 160. stav 3. Porodičnog zakona).

Prema odredbi člana 154. stav 1. Porodičnog zakona maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja, a shodno odredbi člana 155. stav 2. istog zakona punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26-te godine života.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, u kontekstu navedenih zakonskih odredbi, pravilno ocenili utvrđene činjenice koje su od uticaja na odluku o obavezi i visini doprinosa tuženog - protivtužioca u izdržavanju njegovog kako maloletnog, tako i punoletnog deteta, kao i perioda na koji se ta visina izdržavanja odnosi. Navodi revizije tuženog - protivtužioca kojima se u odnosu na njegovu obavezu izdržavanja ćerke BB poziva na odredbu člana 155. stav 4. Porodičnog zakona su neosnovani. U konkretnom slučaju nema mesta primeni navedene odredbe zakona prema kojoj nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje, s obzirom da odmereni iznos ne predstavlja nepravdu za tuženog - protivtužioca kao roditelja, a BB navedeni iznos pripada shodno odredbi člana 155. stav 2. Porodičnog zakona, s obzirom da je redovni student, koji redovno daje ispite i ima ... godina. Tuženi – protivtužilac je dužan da u cilju ispunjavanja zakonske obaveze izdržavanja aktivira sve svoje potencijale, radno je sposoban, ostvaruje redovna mesečna primanja i nema obavezu izdržavanja drugih lica. Revizijski navodi o eventualnom nedostatku kontakta između tuženog-protivtužioca i BB nisu pravno relevantni razlog za oslobađanje od njegove zakonske obaveze, kako je to pravilno cenjeno od strane nižestepenih sudova, pa Vrhovni sud nalazi da je tuženi u mogućnosti da doprinese izdržavanju njegove dece u visini odmerenog doprinosa koji neće ugroziti njegovu egzistenciju.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza, što predstavlja razlog zbog kojih se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud ne obrazlaže detaljno saglasno članu 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković