Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog VV dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja nije konkretizovana u reviziji, a opisno se ukazuje da drugostepeni sud nije dao odlučne razloge za svoje presuđenje, što ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja ne može biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi BB su zaključili usmeni ugovor o zajmu 02.07.2009. godine, po kom ugovoru je tužilac kao zajmodavac dao na zajam ovom tuženom kao zajmoprimcu iznos od 79.000 evra sa rokom vraćanja do 02.09.2009. godine. Povodom usmenog ugovora o zajmu, tužilac i tuženi BB su sačinili priznanicu istog dana 02.07.2009. godine, u kojoj je tuženi BB priznao da je od tužioca primio iznos od 79.000 evra, te da će ovaj iznos vratiti do 02.09.2009. godine. Prema saglasnosti od 30.10.2009. godine, tuženi VV prihvata da bude solidarni jemac za potraživanje tužioca prema tuženom BB, koji mu je sin, a za dugovani iznos od 79.000 evra. Na ime garancije vraćanja zajma navedeno je da tuženi VV zalaže stambeni objekat – kuću u ulici ... broj ... u ..., sagrađenoj na katastarskoj parceli br. .../...upisanoj u zemljišno-knjižnom ulošku broj ... KO ... – ..., te da će u slučaju da zajam ne bude vraćen navedena saglasnost važiti kao potvrda o isplaćenoj kupoprodajnoj ceni od strane tužioca kao kupca tuženom VV kao prodavcu za predmetnu nepokretnost. U toku postupka, na okolnost verodostojnosti potpisa VV na saglasnosti od 30.10.2009. godine sprovedeno je više grafoskopskih veštačenja od strane sudskih veštaka grafologa Lazara Cvejića, Maneta Narandžića i Slobodana Ivanovića. Kako imenovani veštaci nisu mogli da usaglase svoje nalaze i mišljenja, izvedeno je kontrolno veštačenje od strane komisije veštaka grafologa koja se u svom nalazu i mišljenju od 19.09.2022. godine i pismenom izjašnjenju od 11.01.2023. godine izjasnila da je sporni potpis na saglanosti od 30.10.2009. godine potpis tuženog VV. Tuženi su tokom postupka dostavili izjavu od 23.07.2013. godine u kojoj je navedeno da tužilac AA potvrđuje da tuženi prema njemu nemaju nikakvih dugovanja, niti finansijskih obaveza, ali je veštačenjem od strane iste komisije veštaka od 19.09.2022. godine utvrđeno da tužilac nije potpisao tu izjavu, odnosno da je njegov potpis falsifikovan. Tuženi BB je pozajmio novac od tužioca govoreći da mu taj novac treba da bi uvezao određenu robu iz ..., a poslovni interes tužioca da mu pozajmi novac se ogledao u tome što je imao firmu koja se bavila ... i što je trebao da obavi ... poslove za ovog tuženog pri uvozu robe. Međutim, do planiranog uvoza robe nije došlo, a tuženi nisu vratili pozajmljeni novac tužiocu. Parnične stranke su od ranije bile u poslovnim i komšijskim odnosima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, primenjujući odredbe člana 17, 557, 562. stav 1, 997. i 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu sudova, tužilac je svojim iskazom i pisanim dokazima – priznanicom od 02.07.2009. godine i saglasnošću od 03.10.2009. godine koje su potpisali tuženi, dokazao da je pozajmio tuženom BB iznos od 79.000 evra sa rokom vraćanja do 02.09.2009. godine, dok je sa tuženim VV za isti dug zasnovao ugovorni odnos po osnovu ugovora o jemstvu, po kome je ovaj tuženi preuzeo obavezu da će tužiocu isplatiti punovažnu i dospelu obavezu svoga sina, ovde prvotuženog. Primenjujući procesno pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 3. ZPP, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi nisu dokazali da su predmetni ugovori o zajmu i o jemstvu ništavi ili da su zaključeni pod pretnjom, pritiskom ili ucenom, niti su u ovoj parnici ili u nekom drugom postupku tražili utvrđenje ništavosti ili poništaj tih ugovora.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana pravnosnažna presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), propisano je da su učesnici u obligacionom odnosu dužni da izvrše svoje obaveze i odgovorni su za njeno ispunjenje. Odredbom člana 557. istog zakona, propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da zajmoprimcu preda u svojinu određenu količinu novca, a zajmoprimac se obavezuje da taj novac vrati nakon izvesnog vremena. Odredbom člana 562. stav 1. istog Zakona, propisano je da je zajmodavac dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Odredbom člana 997. ZOO, propisano je da se ugovorom o jemstvu obavezuje jemac prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini, dok je odredbom člana 998. propisano da ugovor o jemstu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno. Odredbom člana 1004. stav 3. istog Zakona određeno je da ako se jemac obavezao kao jemac platac onda odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo).

U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da postoji glavni ugovorni odnos između tužioca i prvotuženog po osnovu zajma, dok je tužilac sa drugotuženim u ugovornom odnosu po osnovu jemstva za dati zajam. Za pravni posao zajma Zakon o obligacionim odnosima ne zahteva pisanu formu, pa tako ovaj ugovorni odnos može nastati i na osnovu usmenog sporazuma dva lica od kojih jedno pozajmljuje drugom novac, uz obavezu vraćanja istog u određenom roku, sa ili bez kamate. U konkretnom slučaju, tužilac je sa tuženim BB postigao usmeni sporazum na osnovu koga mu je pozajmio određenu količinu novca (79.000 evra) sa ugovorenim rokom vraćanja, koji je potvrđen sačinjavanjem priznanice kao potvrde o prijemu novca, koju je ovaj tuženi potpisao. U pogledu jemstva ispunjena je zahtevana pisana forma iz člana 998. ZOO budući da je tuženi VV dao pisanu saglasnost 03.10.2009. godine da bude solidarni jemac (platac) za novac koji je njegov sin, ovde tuženi BB primio od tužioca. Sadržina ove saglasnosti, za koju je dokazano da ju je potisao tuženi VV, ukazuje da se radi o izjavi o jemčenju, odnosno da je ovaj tuženi u statusu jemca platca prema tužiocu kao poveriocu. Stoga se revizijom neosnovano osporava forma ovog pravnog posla sa isticaljem da je bio neophodan pisani i overeni ugovor o jemstvu. Takođe, na valjanost pravne forme ne utiče ni činjenica da je izjavom o jemčenju data i garancija za vraćanja zajma u vidu raspolaganja - zalaganja nepokretnosti od strane jemca. Neosnovano se revizijom ukazuje da revident nije vlasnik već samo korisnik stambenog objekta koji je dat kao garancija za vraćanje zajma, iz razloga što je izjavom o jemstvu revident preuzeo novčanu obavezu u smislu člana 997. i 1004. stav 3. ZOO, a kako je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici ispunjenje novčanog duga, to pitanje prava svojine na nepokretnosti koja je data kao garancija za ispunjenje novčane obaveze nije od uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, kako je to pravilno zaključio i drugostepen sud u obrazlaganju indentičnih žalbenih navoda.

Polezeći od citiranih zakonskih odredbi i utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud prihvata činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova da ugovor o zajmu koji je tužilac zaključio sa prvotuženom i ugovor o jemstvu koji je zaključio sa drugotuženim sadrže sve bitne elemente za njihovu punovažnost i da su ovi ugovori potpisani od strane tuženih, čija verodostojnost nije osporena odgovarajućim dokaznim sredstvima. Daljim navodima revizije se osprava ocena izvedenih dokaza, pre svega veštačenja od strane komisije veštaka na osnovu koga je utvrđeno da je revident potpisao pismeno naslovljeno kao «saglasnost» od 30.10.2009. godine, a da tužilac nije potpisao pismeno naslovljeno kao «izjava» od 23.07.2013. godine, odnosno da je njegov potpis falsifikovan, što su suštinski navodi o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju. Ove revizijske navode Vrhovni sud nije posebno cenio jer se u konkretnom slučaju radi o nedozvoljenim revizijskim razlozima prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP.

Kako prvotuženi kao glavni dužnik iz ugovora o zajmu nije ispunio svoju obavezu prema tužiocu u roku određenom za ispunjenje, odnosno tuženi u toku postupka nisu dokazali da su izvršili obavezu vraćanja duga i da je tako ugašena njihova solidarna obaveza ispunjenjem ili na drugi način, dok je pravna valjanost zaključenih pravnih poslova razmatrana kao prethodno pravno pitanje, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su solidarno obavezali tužene da tužiocu isplate dugovani novčani iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, shodno odredbi člana 324. stav 1. ZOO.

Iz svih izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković