Pravnosnažnom presudom, primenom materijalog prava iz odredbi člana 42, 43. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, čl. 185, 186. i 939. Zakona o obligacionim odnosima i čl. 460 Zakona o parničnom postupku obavezan je tuženi da tužiocu isplati 99.591,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.02.2016. godine, do isplate. Nižestepeni sudovi su ocenili da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati iznos koji je tužilac, po osnovu naknade štete, isplatio oštećenom licu, jer je tuženi, nakon prouzrokovane sabraćajne nezgode za koje je veštačenjem utvrđeno da je isključivo odgovoran, napustio lice mesta i time, kao osiguranik, izgubio prava iz osiguranja.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana odluka i ocena o postojanju obaveze tuženog da tužiocu isplati regresno potraživanje u skladu sa pravnim shvatanjima i praksom revizijskog suda, koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog suda donete u istovetnim činjenično-pravnim sporovima, pa nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Osigurano lice gubi prava iz osiguranja ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju – prema članu 29. stav 1. tač. 7. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Prema stavu 3. istog člana društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu stupa y prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove postupka. Dakle, osigurano lice gubi pravo iz osiguranja ako lice, koje je upravljalo njegovim vozilom, napustilo mesto događaja, a nije dalo svoje lične podatke i podatke o osiguranju, pa kada osiguravač vozila naknadi oštećenom licu pretrpljenu štetu, stiče pravo da isplaćeni iznos potražuje i od lica koje je odgovorno za štetu. Napuštanje mesta događaja saobraćajne nezgode je od značaja u kontekstu ispunjenosti regresnih uslova iz člana 29. stav 1. tačka 7. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, dok se odgovornost za štetu iz stava 3. istog člana odnosi na odgovornost za štetu koju je pretrpelo oštećeno lice i ta odgovornost je na strani osiguranika, odnosno vlasnika predmetnog vozila.

Navodi revizije kojima se ukazuje da na to da sud pogrešno tumači odredbu člana 168. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i da tuženi nije bio u obavezi da sačeka dolazak policije, ne ukazuju na potrebu novog tumačenja prava u pogledu uslova za stupanje društva za osiguranje u prava oštećenog lica prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, a to je kada je vozač koji je posle saobraćane nezgode napustio mesto događaja i nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju (član 29. stav 1. tač.7 i stav 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju).

Revizijski navodi o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju usled bitne povrede odredaba parničnog postupka nisu posebno razmatrani, jer se po izričitoj odredbi člana 404. stav 1. ZPP posebna revizija može izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Iz navedenog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 07.09.2018. godine. Vrednost predmeta spora je 99.591,00 dinar.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković