Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija), sa predlogom da se ravizija smatra dozvoljenom i usvoji.

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), u vezi s odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Vrhovni sud smatra da pitanje na koja ukazuje revident – pravo banke da svojom poslovnom politikom, bez saglašavanja druge ugovorne strane, određuje kamatnu stopu kod ugovora o bankarskom tekućem računu, zahteva tumačenje prava u pogledu određenosti odnosno odredivosti predmeta ugovorne obaveze iz čl. 46. stav 2. i 50. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ugovaranja obaveza u skladu sa načelima ravnopravnosti ugovornih strana i savesnosti i poštenja, te da je iz tog razloga, a i zbog toga što je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je usvojen istovrsni tužbeni zahtev, izjavljena revizija izuzetno dozvoljena, zbog čega je doneo odluku kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o pobijanoj presudi na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 22.02.1996. godine zaključio ugovor o bankarskom tekućem računu sa pravnim prethodnikom tužene banke, kojim je ugovoreno, između ostalog, da će deponent, ukoliko prilikom raspolaganja sredstvima sa svog tekućeg računa prekorači iznos pokrića na svom računu uključujući i iznos dozvoljenog prekoračenja platiti kamatu određenu aktima poslovne politike banke. Polazeći od toga, nižestepeni sudovi su zaključili da kamatna stopa ugovorena na način kako je to učinjeno članom 11. predmetnog ugovora jeste neodređena, ali da je ugovorna obaveza odrediva i da stoga nije ništava, saglasno članu 47. u vezi s čl. 46. stav 2. i 50. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilac nije doveo u pitanje akte poslovne politike banke, niti činjenicu da u istima navedena kamatna stopa koja se ima primeniti u slučaju prekoračenja pokrića na tekućem računu, uključujući iznos dozvoljenog prekoračenja, zbog čega su odbili tužbeni zahtev.

Po oceni revizijskog suda, izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, ugovor je zaključen kad su se obe ugovorne strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima (član 26), u momentu kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (član 31. stav 1), koja sadrži sve bitne sastojke ugovora (član 32), s tim da se volja za zaključenje ugovora može izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, i mora biti učinjena slobodno i ozbiljno (član 28), a predmet obaveze mora biti moguć, dopušten i određen, odnosno odrediv (član 46. stav 2), pri čemu je predmet obaveze odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili su strana ostavile treće licu da ga odredi (član 50. stav 1). U suprotnom ništav je ugovor, odnosno odredba bez koje ugovor može opstati (čl. 47, 103. stav 1. i 105).

Ugovorom o bankarskom tekućem računu banka se obavezuje da nekom licu otvori poseban račun i da preko njega prima uplate i vrši isplate u granicama njegovih sredstava i odobrenog kredita (član 1052), a ugovorom o kreditu se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu li bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065), pri čemu su članom 1066. stav 2. propisani bitni elementi ugovora o kreditu (iznos, uslovi davanja, korišćenja i vraćanja). Za zaključenje oba ugovora propisana je pismena forma (članom 1053. za ugovor o otvaranju bankarskog tekućeg računa, a članom 1066. stav 1. za ugovor o kreditu).

Odobravanje pozajmice deponentu (dozvoljeno prekoračenje), koje je ugovoreno među parničnim strankama u konkretnom slučaju, ima karakter ugovora o kreditu. Taj ugovor predstavlja ugovor po pristupu koga sačinjava ekonomski jača ugovorna strana (tužena u ovom slučaju), u pisanom obliku. Druga ugovorna strana (klijent, budući korisnik kredita u vidu dozvoljenog prekoračenja po tekućem računu) nalazi se u podređenom položaju u pogledu mogućnosti pregovaranja, obimu informacija kojima raspolaže (koje dobija) i uticaja na sadržinu ugovora.

Stroga pravila postupanja u vezi sa zaključenjem ugovora o kreditu, koja su tokom vremena sve striktnije i detaljnije razvijana kasnije donošenim propisima o zaštiti potrošača, odnosno korisnika finansijskih usluga, u službi su obezbeđenja ravnopravnosti ugovornih strana i njihovog savesnog i poštenog postupanja u zasnivanju obligacionog odnosa i ostvarivanjz prava i obaveza iz njega. Sa istim ciljem, da bi se zaštitila prava ugovorne strane koja je u podređenom položaju kod ugovora po pristupu, članom 100. ZOO je propisano da će se nejasne odredbe, u slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, kako je učinjeno u konkretnom slučaju, tumačiti u korist druge strane.

Tužena je osporenom odredbom ugovora za sebe ugovorila pravo da visinu kamatne stope menja svojom voljom, na osnovu svoje poslovne politike i kriterijuma koji u osporenoj ugovornoj odredbi nisu precizno određeni, niti je tužilac bio u situaciji da kao prosečan građanin odredi, pa čak ni pretpostavi, kolika će biti visina njegove obaveze u pogledu stope kamate koju je dužan da plaća. Tako ugovoreno ovlašćenje banke da menja kamatnu stopu u skladu sa aktima svoje poslovne politike bez jasnih parametara za određivanje visine kamatne stope protivno je načelima savesnosti i poštenja i ravnopravnosti ugovornih strana, odnosno dobrim običajima, a obaveza tužioca u tom pogledu je neodređena i neodrediva, odnosno suprotna čl. 46. i 50. stav 1. ZOO, zbog čega je ništava, u smislu čl. 47, 103. stav 1. i 105. ZOO.

Iz izloženih razloga Vrhovni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u sporu, pripada mu naknada troškova celog postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi s čl. 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP. Visina naknade odmerena je prema opredeljenom zahtevu, primenom Zakona o sudskim taksama i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata na osnovu člana 154. stav 2. ZPP. Tužiocu su dosuđeni iznosi od 9.000,00 dinara za sastav tužbe, po 13.500,00 dinara za zastupanje na četiri održana ročišta, po 18.000,00 za sastav žalbe i revizije, kao i po 1.900,00 dinara na ime sudske takse za tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu, 5.600,00 dinara za reviziju i 8.400,00 dinara za odluku po reviziji, odnosno ukupnan iznos od 120.600,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković