Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-39/26 od 02.02.2026. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 12K-824/25 od 13.11.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Mirjana Ćirković Midić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 439. tačka 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje ili da pobijane presude preinači tako da okrivljenog AA oglasi krivim zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika i osudi ga na blažu kaznu zatvora, kao i da u smislu člana 488. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku odloži izvršenje presude do odlučivanja o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP jer u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela iz člana 208. stav 4. Krivičnog zakonika (KZ). Osim toga u zahtevu branilac ukazuje i da je sud pogrešno primenio krivični zakon na štetu okrivljenog time što ga je oglasio za krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. Krivičnog zakonika iako radnje navedene u izreci presude ne predstavljaju elemente bića ovog krivičnog dela, već krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika, kojim navodima suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Ovako izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, presudom Osnovnog suda u Kragujevcu 12K-432/23 od 08.11.2023. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-214/24 od 08.04.2024. godine, a ostavljena na snazi presudom Osnovnog suda u Kragujevcu 12-K-824/25 od 13.11.2025. godine, utvrđeno je da je okrivljeni AA u vreme i na mestu bliže označenom u izreci presude „u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist doveo u zabludu oštećenog BB iz ... i lažnim prikazivanjem činjenica ga naveo da mu na štetu svoje imovine preda vozilo...na taj način što je najpre lažno prikazao da je zainteresovan za kupovinu vozila koje je oštećeni oglasio na prodaju, a zatim se dogovorio sa oštećenim da od njega kupi vozilo za iznos od 2.500 evra, ali da najpre proveri kod majstora u kakvom je stanju vozilo, u šta je oštećeni poverovao i predao mu vozilo, nakon čega je okrivljeni odvezao vozilo za koje nije isplatio dogovorenu kupoprodajnu cenu, jer tu nameru nije imao, već je isto vozilo prodao za iznos od 600 evra, koji novac je okrivljeni zadržao za sebe...“; „u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist doveo u zabludu oštećenog...lažnim prikazivanjem činjenica ga naveo da mu na štetu svoje imovine preda vozilo...na taj način što je lažno prikazao oštećenom da je mu vozilo potrebno na nekoliko dana kako bi prevezao neke svoje stvari, u šta je oštećeni poverovao i predao mu vozilo na poslugu uz dogovor da mu okrivljeni vrati vozilo... međutim, okrivljeni nije vratio vozilo u dogovorenom roku, jer tu nameru nije imao već je vozilo prodao VV za iznos od 2.100 evra, koji novac je okrivljeni zadržao za sebe... čime je na štetu oštećenog sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 415.672,00 dinara“; „u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist doveo u zabludu oštećenog VV i lažnim prikazivanjem činjenica ga naveo da mu na štetu svoje imovine preda novac u iznosu od 2.100 evra... na taj način što je oštećenom ponudio na prodaju kamion marke... lažno prikazujući da je vozilo njegovo, iako je znao da vozilo nije njegovo i da nema saglasnost za prodaju vozila, pa je nakon dogovora sa oštećenim istom predao vozilo, lažno obećavajući da će završiti svu papirologiju oko prevoda vozila, nakon čega mu je oštećeni isplatio iznos od 2.100 evra,... a vozilo je nakon nekoliko dana oduzeto oštećenom od strane policijskih službenika PU Niš čime je na štetu oštećenog sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 249.403,56 dinara“; „u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist doveo u zabludu oštećenu GG iz ... i lažnim prikazivanjem činjenica je naveo da mu na štetu svoje imovine preda vozilo „AUDI A6“ na taj način što se najpre telefonom lažno predstavio kao radnik žandarmerije koji je zainteresovan za kupovinu automobila...zatim su se dogovorili da mu oštećena proda auto za cenu od 8.800 evra, ali da prethodno malo provoza automobil i proveri ga...u šta je oštećena poverovala i okrivljenom predala ključeve automobila, koji je odvezao auto...međutim, vozilo nije vratio u dogovorenom roku, jer tu nameru nije ni imao,...čime je na štetu oštećene sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 972.718,44 dinara“, čime je na štetu oštećenih sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 1.744.186,00 dinara, pri čemu je bio uračunljiv, bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno čime je izvršio jedno produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

Imajući u vidu navedeni činjenični opis radnji izvršenja krivičnog dela koje je utvrđeno u izreci pravnosnažne presude, u kome je jasno navedeno da je okrivljeni u periodu od novembra 2017. godine do 27.03.2018. godine izvršio sve četiri radnje izvršenja produženog krivičnog dela, te uzimajući u obzir da su sve radnje izvršene u vremenskoj povezanosti, na teritoriji Grada Kragujevca, da se radi o istovrsnim predmetima-vozilima, da je okrivljeni postupao sa jedinstvenim umišljajem, lažnim prikazivanjem činjenica dovodeći u zabludu oštećene da mu na štetu svoje imovine predaju vozilo, odnosno novac, radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi, da je na opisani način pribavio protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 1.744.186,00 dinara, iz čega proizlaze svi subjektivni i objektivni elementi ovog krivičnog dela, to i po nalaženju Vrhovnog suda, sve opisane radnje predstavljaju jedno produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 61. KZ, pa su suprotni navodi branioca kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani. Samim tim što iz činjeničnog opisa krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim proizlaze svi elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 61. KZ to su neosnovani navodi branioca da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac dalje u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je izrekom osuđujuće presude okrivljeni oglašen krivim da je izvršio produženo krivično delo prevara, a da nije određeno o kom stavu člana 61. KZ se radi niti je numerisana odredba člana 61. stav 5. KZ, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje na nerazumljivost izreke i učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu navodi da kod okrivljenog očigledno nije postojala svest i volja potrebna za postojanje jedinstvenog umišljaja, niti je dokazano da je postojao jedinstveni isti cilj koji bi objedinjavao sve postupke okrivljenog, a kojim navodima osporava postojanje umišljaja kod okrivljenog i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i učinjenu povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP i člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, a to podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti isputuje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, mora se dostaviti odluka Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše da je pobijanim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, međutim, ovako numerisanu povredu branilac u podnetom zahtevu ne obrazlaže. Pored toga, branilac u zahtevu ukazuje na učinjenu povredu Evropske konvencije o ljudskim pravima, međutim, ne dostavlja, u smislu člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskih prava okrivljenog.

Imajući u vidu da branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koje ne obrazlaže kao i na učinjenu povredu Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz napred navedenih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković