Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20 i 10/23-dr zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, pravni prethodnik tuženog, sada pok. VV, bio je vlasnik preduzetničke radnje geodetski biro „VV“, VV PR, sa sedištem u Zaječaru. Ta radnja je bila registrovana i postojala od 01.04.2006. godine do 09.04.2012. godine, kada je, po rešenju Agencije za privredne registre od 10.04.2012. godine brisana iz registra privrednih subjekata. Počev od 17.04.2012. godine isti preduzetnik nastavio je da poslove obavlja kroz novo registrovanu preduzetničku radnju pod poslovnim imenom „VV PR Geodetski biro VV“ sa sedištem u Zaječaru. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda 03 br.952-03- 306/06-1 od 04.03.2008. godine, utvrđeno je da preduzetnička radnja „VV“ Zaječar ispunjava uslove za obavljanje stručnih poslova koji se odnose na održavanje premera katastra nepokretnosti, katastra zemljišta i vodova i geodetskih radova za posebne potrebe, da će te poslove obavljati VV i AA. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda 01 br.952-03-303/12 od 05.10.2012. godine izdata je licenca za rad geodetskom birou „VV“ Zaječar, i to za izvođenje geodetskih radova u postupku održavanja katastra nepokretnosti i katastra vodova, realizaciju projekta geodetskog obeležavanja u oblasti urbanističkog planiranja i izradu geodetskih podloga u inžinjersko- tehničkim oblastima za koje se ne izrađuje glavni projekat, a istim rešenjem navedeno je da Republički geodetski zavoda izdaje AA, geometru, legitimaciju za obavljanje stručnih geodetskih poslova.

Tužilac je bio u radnom odnosu u prvoj preduzetničkoj radnji po ugovoru o radu počev od 17.03.2008. godine, sa ugovorenom minimalnom zaradom, pri čemu je članom 18. tog ugovora bila predviđeno da zaposleni ne može da vrši, u svoje ime i za svoj račun, kao ni u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, istu delatnost bez saglasnosti poslodavca. U drugoj preduzetničkoj radnji tužilac je zasnovao radni odnos po ugovoru o radu od 17.04.2012. godine na neodređeno vreme, čijom je tačkom 7. bilo predviđeno da se zarada utvrđuje na osnovu zakona i aneksa ugovora o radu, dok je članom 18. ponovljena ista zabrana. Ugovor je noveliran aneksom od 31.12.2013. godine, tako što je izmenjena tačka 7. i tužiocu utvrđena zarada u bruto iznosu od 29.000,00 dinara.

Rešenjem od 29.10.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, rešenje mu je dostavljeno 01.11.2015. godine, dok je rešenjem Agencije za privredne registre od 02.10.2015. godine upisana promena podataka kod preduzetnika, i to prekid obavljanja delatnosti počev od 01.11.2015. godine. Prema rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Zaječar od 31.10.2014. godine, tužilac ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima. Tužilac je po zanimanju geometar sa srednjom stručnom spremom.

Sada pok. VV, saslušan u svojstvu stranke pred prvostepenim sudom potvrdio je u svom iskazu da je dogovor sa tužiocem bio da tužilac sam obezbeđuje poslove, a da će mu on vršiti isplatu po odbitku za korišćenje katastarskog elaborata, ali da mu po tom osnovu ništa ne duguje. Veštačenjem je utvrđeno da je, prema finansijskoj dokumentaciji, sada pok. VV od iznosa koje su geodetskom birou uplaćivala treća lica, tužiocu isplaćivao iznose u visini ugovorene zarade, uplaćivao poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a u zaključku prvobitnog nalaza veštak se izjasnio da ne može pouzdano da odgovori na pitanje da li su za poslove navedene u tužbi korisnici usluga uplatili novac na tekući račun tuženog i da li je došlo do isplate tužiocu po odbitku naknade za korišćenje katastarskog elaborata. U dopunskom nalazu i mišljenju veštak je razmotrio sporazumne ugovore, priznanice i potvrde sačinjene tokom 2014. i 2015. godine, bliže označene u tom nalazu, konstatujući da su svi ti dokumenti, sačinjeni na obrascu Geodetskog biroa, potpisani od strane oba učesnika, kao i da mu ta dokumenta nisu bila dostupna prilikom prvobitnog veštačenja. Sada pok. VV podneskom od 06.12.2017. godine osporio je prijem i zaključenje sporazumnih ugovora i priznanica, a na ročištu za glavnu raspravu od 08.10.2021. godine, nakon što su tuženom prezentovani originali spornih dokumenta, tuženi je izjavio da osporava potpis pok. oca na njima i predložio grafološko veštačenje koje je rešenjem donetim na ročištu od 03.10.2022. godine prvostepeni sud stavio van snage, budući da tuženi u određenom roku nije položio iznos potreban za podmirenje troškova veštačenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, pozivajući se na odredbu člana 17. stav 5. Zakona o državnom premeru i katastru, zaključio da je sada pok. VV morao da zaposli još jedno lice geodetske struke da bi njegova geodetska organizacija mogla da obavlja geodetske radove, te da je tužilac, koji je uslove za obavljanje geodetskih radova ispunjavanjao, poslove navedene u tužbi mogao da obavlja i u svoje ime i za svoj račun, i pored zaključenog ugovora o radu. Prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka, zasnovan na sporazumima u pisanoj formi koje je tužilac priložio, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu naknada za poslove nije isplaćena, pa je usvojio tužbeni zahtev i obavezao zakonskog naslednika, sada pok. preduzetnika na isplatu traženih iznosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je prvostepeni sud iz činjenica koje je pravilno utvrdio izveo pogrešan zaključak o postojanju drugih činjenica koje se tiču pravnog odnosa stanaka, pozivom na član 394. tačka 3. i 4. ZPP. Po oceni tog suda, tužilac je geometar sa srednjom stručnom spremom, zaposlen u Geodetskom birou čiji je vlasnik bio sad pok. Preduzetnik, pa sami tim nije mogao samostalno da obavlja geodetske radove, niti da ih ugovara i naplaćuje od naručioca posla. Prava volja ugovornih strana bila je da se tužiocu omogući obavljanje geodetskih poslova koje je mogao da obavlja samo Geodetski biro, a ne on lično, kao i da se izbegne plaćanje odgovarajućih javnih dažbina, zbog čega su ugovori o radu prividni – simulovani pravni poslovi u smislu člana 66. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, a prikriveni pravni posao nedozvoljen i kao takav ne uživa sudsku zaštitu. Uz to, drugostepeni sud je zaključio da tužilac primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, nije dokazao svoje navode, polazeći od toga da je svoj zahtev temeljio na svom iskazu i na nalazu veštaka zasnovnom na sporazumima koje je priložio, „a koje nije potpisao pok. VV, a što nije ni bilo sporno“.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članovima 383. i 394. istog zakona, učinjenu u postuku pred drugostepenim sudom, što predstavlja revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Odredbom člana 383. stav 1. ZPP, propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi po pravilu bez rasprave, a stavom 3. i 4. istog člana da će raspravu održati kad oceni da je to potrebno radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja. Prema članu 394. istog zakona, drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu presudu: ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi (tačka 1); ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima (tačka 2); ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda (tačka 3); ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (tačka 4).

Rasprava pred drugostepenim sudom nije održana, pa nisu bili ispunjeni uslovi iz tačke 1. Odluka prvostepenog suda nije zasnovana isključivo na ispravama i posredno izvedenim dokazima, već i na neposredno izvedenim dokazima, pa svakako nisu bili ispunjeni uslovi iz tačke 2. Drugostepeni sud svoju odluku o preinačenju zasnovao je na tački 3. koja pretpostavlja da je prvostepeni sud neku činjenicu pravilno i neposredno utvrdio, ali da je iz nje izveo nepravilan zaključak o postojanju druge, posredno utvrđene činjenice na kojoj je presuda zasnovana. U obrazloženju pobijane presude, kao takva „druga činjenica“ označena je priroda pravnog odnosa stranaka, odnosno zaključak da su ugovori o radu prividni – simulovani pravni poslovi, a prikriveni posao nedozvoljen. Međutim, odbijanje tužbenog zahteva drugostepeni sud na toj kvalifikaciji nije ni zasnovao. Zaključak o prividnosti ugovora o radu i nedozvoljenosti prikrivenog posla u pobijanoj presudi iznet je, pri tome, bez razloga o tome zbog čega bi ugovori o radu bili prividni, kao ni razloga o tome u čemu bi se nedozvoljenost prikrivenog posla sastojala. U ocenu pravilnosti te materijalno pravne kvalifikacije, međutim, ovde nije ni potrebno ulaziti, budući da noseći razlog za odbijanje zahteva nije ona, nego zaključak da tužilac nije dokazao svoje potraživanje.

U ovoj parnici prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da su sporazumi na kojima tužilac temelji svoje potraživanje zaključeni i da su se tužilac i sada pok. preduzetnik po njima vladali, a na tako utvrđenoj činjeničnoj osnovi prihvatio dopunski nalaz i mišljenje veštaka zasnovan upravo na tim sporazumima.

Drugostepeni sud svoj zaključak zasniva na utvrđenju da sporazume na kojima se potraživanje temelji nije potpisao sada pok. VV i da to „nije ni bilo sporno“. Potpisanost isprave, međutim, nije činjenica do koje se dolazi zaključivanjem iz drugih, već utvrđenih činjenica, pa ni iz prirode pravnog odnosa stranaka, nego činjenica koja se utvrđuju neposredno, izvođenjem i ocenom dokaza. Stoga to utvrđenje nije drugačiji zaključak o postojanju posredno utvrđene činjenice u smislu člana 394. tačka 3. ZPP, već drugačije neposredno utvrđenje odlučne činjenice, izvršeno drugačijom ocenom dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, za šta u sednici veća, bez održane rasprave, ovlašćenja nije bilo. Pri tome se drugostepeni sud istovremeno pozvao i na član 394 tačka 4. ZPP koji polazi upravo od toga da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, što je sa izmenom činjeničnog stanja u međusobnoj protivrečnosti.

Pogrešno je, pri tome, i označavanje te činjenice kao nesporne. Prema članu 230. stav 1. ZPP, ne dokazuju se činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila. U ovoj parnici o potpisanosti spornih isprava stranke su imale suprotne tvrdnje: tužilac je tvrdio da su sporazumni ugovori, priznanice i potvrde potpisani i overeni pečatom sada pok. preduzetnika, što je konstatovao i veštak u dopunskom nalazu, dok ih je tužena strana osporila. Reč je, dakle, o spornoj, a ne o nespornoj činjenici, pri čemu je drugostepeni sud tu činjenicu uzeo za utvrđenu, u sadržini suprotnoj onome, što je o njoj utvrdio prvostepeni sud.

Na tako izmenjenom činjeničnom stanju, drugostepeni sud je potom primenio pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP na štetu tužioca (tvrdeći da tužilac nije dokazao), iako se to pravilo primenjuje samo onda kada su sud na osnovu izvedenih i ocenjenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku odlučnu činjenicu, a ne da bi se njime nadomestila izmena činjeničnog stanja izvršena mimo procesnih ovlašćenja.

Navedena povreda bila je od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude u smislu člana 374. stav 1. ZPP, jer je odbijanje tužbenog zahteva zasnovano upravo na činjeničnom utvrđenju do koga je drugostepeni sud došao izvan svojih procesnih ovlašćenja. Zbog toga Vrhovni sud za sada nije mogao da ispita ni pravilnost primene materijalnog prava, uključujući i zaključak drugostepenog suda o prividnosti, odnosno simulovanosti ugovora o radu i o nedozvoljenosti prekrivenog pravnog posla, budući da taj zaključak počiva na izmenjenom činjeničnom stanju.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će ponovno odlučiti o žalbi tuženog, pri čemu će, ukoliko ne prihvata ocenu dokaza koju je izvršio prvostepeni sud i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, održati raspravu i ponoviti već izvedene dokaze u smislu člana 383. stav 4. ZPP.

Iz iznetih razloga, primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković