Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23-drugi zakon ), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. ZPP. Odluke u parnicama sa tužbenim zahtevom kao u ovom slučaju zavise od utvrđenog činjeničnog stanja. Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog neosnovano obustavljene isplate zarada tužiocu od strane tužene za period od marta meseca 2018. godine zaključno sa novembrom 2022. godine, bez prethodnog donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene Republike Srbije - MUP - Koordinaciona uprava za Kosovo i Metohiju od 2009. godine na radnom mestu policijski službenik i za svoj rad primao platu. Nakon juna 2013. godine tužilac je nastavio da redovno obavlja svoje poslove, tako što je po nalozima svojih pretpostavljenih slao izveštaje na različite načine preko aplikacija, obezbeđivao srpsko stanovištvo na Kosovu i Metohiji, obezbeđivao škole, hramove, obdaništa i autobuse, ali mu tužena od tada ne isplaćuje platu. Bio je zdravstveno osiguran kod tužene zaključno sa 31.12.2013. godine. Nikada mu nije uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa. Preko veštaka ekonomsko – finansijske struke od 09.01.2023. godine, utvrđeno je visina zarade tužioca za utuženi period od marta 2018. godine zaključno sa novembrom 2018. godine u iznosu od ukupno 3.118.264,47 dinara (iskazano po mesecima u pojedinačnim iznosima). Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac dokazao da je u utuženom periodu bio radno angažovan kod tužene, a nije ostvario zaradu odnosno platu koju bi prema redovnom toku stvari ostvario, jer mu tužena istu nije isplaćivala što je njena zakonska obaveza u smislu odredaba članova 104. i 110. Zakona o radu u vezi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 184. stavovi 1.,2., 4. i 5. Zakona o policiji.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava u pogledu primene člana 231. Zakona o parničnom postupku (koji se odnosi na primenu pravila o teretu dokazivanja), već se to pitanje rešava zavisno od konkretne činjenične i pravne situacije. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je našao da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim stavovima izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda donetim u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ostalim revizijskim navodima se napada pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti predmet posebne revizije, niti razmatranja suda po posebnoj reviziji.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi naknade štete podneta je 11.10.2021. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 3.118.264,47 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković