U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Đidić, advokat iz ..., protiv tuženog AD za puteve „Kruševacput“, Kruševac, čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., radi potraživanja iz radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2091/23 od 15.01.2024. godine, u sednici održanoj 19.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2091/23 od 15.01.2024. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1 264/22 od 28.02.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca delimično i obavezai tuženi da mu isplati na ime manje isplaćene zarade za period od 22.01.2015. godine do 31.12.2017. godine ukupan iznos od 619.147,1 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na iznose iz stava prvog izreke presude koji se odnose na razliku u neisplaćenoj zaradi za period od 22.01.2015. do 31.12.2017. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Kruševac, doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje zaposlenog u korist Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje zaposlenih, Filijala Kruševac, kao i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 21.054,00 dinara, na ime neisplaćenog regresa za 2016. godinu, počev od 01.01.2017. godine do konačne isplate, iznos od 31.554,54 dinara na ime neisplaćenih troškova za ishranu za 2016. godinu, počev od 01.01.2017. godine do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 140.320,80 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2091/23 od 15.01.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kruševcu P1 264/22 od 28.02.2023. godine, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke tako da glasi da se odbija tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na na ime manje isplaćene zarade za period od 22.01.2015. godine do 31.12.2017. godine uplati ukupan iznos od 619.147,1 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na iznose iz stava prvog izreke presude koji se odnose na razliku u neisplaćenoj zaradi za period od 22.01.2015. do 31.12.2017. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Kruševac, doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje zaposlenog u korist Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje zaposlenih, Filijala Kruševac, kao i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 122.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju tužioca.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 14.02.2009. godine, aneksa br. 1. ugovora o radu od 15.04.2009. godine i aneksa br. 2. ugovora o radu od 01.02.2010. godine. Odredbom člana 14. stav 1. i 2. predviđeno je da osnovnu zaradu zaposlenog čini proizvod osnovne zarade za najjednostavniji posao pri prosečnom mesečnom fondu časova od 174 i koeficijenta posla 2,0 i da se novčani iznos osnovne zarade za puno radno vreme i standardni učinak utvrđuju u bruto iznosu od 37.705,34 dinara. U utuženom periodu kod tuženog se primenjivao Poseban kolektivni ugovor za delatnost putne privrede (''Službeni glasnik RS'', br. 3/15). U utuženom periodu tuženi je isplaćivao tužiocu zaradu prema ugovoru o radu sa aneksom, isplaćeni iznosi neto mesečnih zarada bili su viši u odnosu na propisanu neto minimalnu zaradu u Republici Srbiji. Tuženi prilikom obračuna zarade nije primenjivao cenu rada propisanu Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede (cena rada u visini minimalne cene rada utvrđene Odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike), te je primenom iste utvrđena visina potraživanja tužioca, odnosno da razlika zarade za utuženi period iznosi 619.174,01 dinar (koji predstavlja razliku između isplaćene zarade prema Ugovoru o radu i aneksu i zarade obračunate prema koeficijentu posla 2,00 i cene rada u visini minimalne cene rada, utvrđene Odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije), kao i da je tuženi za 65.623,42 dinara isplatio tužiocu veću zaradu od obračunate množenjem koeficijenta posla koji tužilac obavlja propisanog PKU za delatnost putne privrede od 1,3 (najniži koeficijent određen za drugu grupu poslova) i minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, te ako se zarada obračuna množenjem koeficijenta posla koji tužilac obavlja propisanog PKU za delatnost putne privrede od 1,75 i minimalne cene rada, u toj situaciji je tužiocu manje isplaćena zarada za iznos od 367.331,99 dinara. Prvostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužioca kao bivšeg zaposlenog koji ima potraživanja po osnovu manje isplaćenih zarada pre 31.10.2021. godine, uključeno u unapred pripremljeni plan reorganizacije kod tuženog br. 2Reo 1/2022 i razvrstan u prvu klasu poverilaca, te shodno članu 165.a stav 3. Zakona o stečaju ne glasa za plan reorganizacije.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, poslodavac je ovlašćen da utvrdi najmanju cenu rada koja služi kao osnovica za obračun zarade zaposlenima, ali tako utvrđena cena rada ne sme biti niža od cene rada koju utvrđuje socijalno ekonomski savet, jer bi u tom slučaju bila stvorena mogućnost da se zaposlenom isplaćuje zarada manja od minimalne, odnosno zarada u umanjenom iznosu kao u konkretnom slučaju.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilac nema pravo na traženu razliku zarade kada je poslodavac obračunavao i isplaćivao zaposlenom zaradu najmanje u ugovorenoj visini, a tako isplaćena zarada bila viša od minimalne zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište apelacionog suda je pravilno, a navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Prema Zakonu o radu zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu za obavljeni rad, a ugovor o radu sadrži elemente za utvrđivanje osnovne zarade. Osnovna zarada kao element odgovarajuće zarade utvrđuje se u visini minimalne cene rada što je u skladu sa zakonom, ali pod uslovom da je odgovarajuća zarada na koju zaposleni ima pravo viša od minimalne zarade. Takođe, cena rada koju primenjuje poslodavac prilikom obračuna zarade može biti niža od one koju određuje socijalno ekonomski savet, ali zarada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom ne sme biti niža od utvrđene minimalne zarade. U konkretnom slučaju, ugovorom o radu (aneksima) regulisano je pravo tužioca na zaradu tako što je ugovoren novčani iznos osnovne zarade. Tuženi je u spornom periodu obračunavao i isplaćivao tužiocu zaradu u ugovorenoj visini i tako isplaćena zarada je bila viša od minimalne zarade, pa tužilac nema pravo na traženu razliku. Pravilan je zaključak apelacionog suda da tužilac nema pravo na razliku zarade obračunatu na način da se kombinuje cena rada iz Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede (cena rada u visini minimalne cene rada) i koeficijenta iz ugovora o radu (aneksa), naročito kada je isplaćena zarada tužiocu u spornom periodu bila viša od zarade obračunate na način na koji propisuje PKU za delatnost putne privrede za koeficijent posla koji tužilac obavlja (od 1,3), a pri tom tužilac nije dokazao da bi mu u takvoj situaciji pripadao koeficijent od 1,75 (najveći koeficijent određen za II grupu poslova). Kako je tužiocu u spornom periodu isplaćivana zarada u većem iznosu u odnosu na minimalnu zaradu, pravilno je odbijen njegov zahtev.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, s obzirom da ovi troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković