Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 8941/19 od 24.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i bitnih povreda odredaba parničnog postupka, kako to proizlazi iz navoda revizije, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Na reviziju tužioca tuženi BB je blagovremeno odgovorio.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.10/23). Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, te način presuđenja i razloge nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Nižestepeni sudovi su o zahtevu tužioca za isplatu meničnog duga odlučili na osnovu konkretne činjenične podloge od značaja za ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti tužiočevog potraživanja primenom člana 78. Zakona o menici, kao i opšteg roka zastarelosti iz člana 371. ZOO s obzirom na činjenicu da je tužilac tokom postupka istakao da potraživanje prema tuženom proizlazi iz zaključenog ugovora o kreditu. Bitne povrede odredaba parničnog postupka koje tužilac u reviziji ističe s obzirom da veštačanje koje je predloženo nije obavljeno, ne mogu se isticati u posebnoj reviziji prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP. Kako je pitanje zastarelosti potraživanja iz ugovora o kreditu dovoljno raspravljeno u sudskoj praksi, nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 468. stav 1. ZPP, sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Ovaj postupak otpočeo je predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnetim dana 12.10.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 1.686,13 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja predloga za izvršenje, radi se o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, pa je i revizija tužioca nedozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković