Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je, preko punomoćnika advokata, blagovremeno uložila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju kojim osporavaju osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda te predlažu da se revizija kao neosnovana odbije.

Revizija tuženog dozvoljena je na temelju odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku kojom je predviđeno da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odlučujući o pobijanoj presudi u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, prvotužilac kao korisnik kredita i pravni prethodnik tužene zaključili su ugovor o poslovnom revolving okvirnom kreditu broj ...-.../... od 14.09.2009. godine kojim je prvotuženom stavljen na raspolaganje novčani iznos od 93.750,00 eura sa promenljivom kamatnom stopom koja u trenutku odobravanja kredita iznosi 18,50%. Ugovoreno je da na sve dospele neblagovremeno izmirene obaveze po kreditu banka će obračunati i naplatiti kamatu u visini od 0,1% na dnevnom nivou. Radi obezbeđenja urednog izmirenja obaveza prvotuženog, drugotužilac, trasant, je banci predao i predmetnu blanko solo (sopstvenu) menicu i konstituisao založno pravo na svojim nepokretnostima. Banka je donela odluku o proglašenju dospelim kredita, a zatim je pokrenula izvršni postupak protiv drugotužioca, na osnovu založne izjave, kao izvršne isprave, u kom postupku su hipotekovane nepokretnosti prodate. Postupak izvršenja zaključen je rešenjem I 628/13 od 23.05.2015. godine. Nakon toga tuženi je sačinio potvrdu o stanju duga na dan 05.06. 2014. godine kojim je evidentiran dug u iznosu od 10.382,59 eur glavnice i iznos od 78.827,63 eura na ime zatezne kamate, ukupno 89.210,2 eura odnosno 10.318.820,91 dinara. Popunio je menicu na navedeni iznos i inicirao izvršni postupak protiv tužioca drugog reda pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu Iv 11677/2014. godine i u tom postupku prinudno naplatio iznos od 1.000.000,00 dinara. Utvrđeno je i da na dan 05.06.2014. godine potraživanje prethodnika tuženog prema tužiocu iznosi 22.698,63 eura ukoliko se zatezna kamata za period kašnjenja a do proglašenja kredita dospelim obračunava po ugovorenoj kamatnoj stopi za redovnu kamatu a nakon toga zakonska zatezna kamata, odnosno 49.822,48 eura ukoliko se zatezna kamata obračunava u visini redovne koja teče i za period docnje. Ranije donetom presudom u ovoj pravnoj stvari, njenim pravnosnažnim delom, utvrđeno je da je ništava odredba člana 9. tačka 1. ugovora o kreditu kojom je ugovorena visina zatezne kamate.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan. Obrazlaže da je menica strogo formalna hartija od vrednosti koja mora da sadrži sve bitne elemente propisane zakonom, da je nedostatak bitnog elementa čini nevažećom ali da eventualna netačnost upisanog iznosa menične svote nije razlog za njenu nevažnost jer ona sadrži bitne elemente. Prvostepeni sud se poziva na odredbu člana 107. Zakona o menici.

Drugostepeni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo te ukazuje da je tužilac izdao tuženom „blanko“ menicu sa ovlašćenjem da tuženi naknadno popuni one elemente koji nedostaju pa i novčani iznos u visini potraživanja koje ima prema tužiocu. Kod takvih menica postoji pretpostavka da je pravno relevantna volja izdavaoca upravo ono što je sadržano u menici u momentu njene upotrebe ali da izdavalac menice, kao menični dužnik, ima pravo i mogućnost da dokazuje nesavesnost lica koje je menicu upotrebilo što proizilazi iz odredbe člana 16. Zakona o menici. Kako je potraživanje tuženog bilo manje od iznosa koje je uneto u menicu smatra da je menica ništava primenom odredbi člana 16, 107. i 108. Zakona o menici.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Vrhovni sud primećuje da iako je u toku postupka najavio da će dostaviti menično ovlašćenje, tuženi to nije učinio. Međutim, uslovi za popunu menice utvrđeni su ugovorom, pa se njena valjanost ceni u odnosu na isti. Tom odredbom stipulisano je da banka kao menični poverilac može popuniti menicu i u nju „uneti sve bitne menične sastojke u skladu sa uslovima predviđenim ovim ugovorom za naplatu potraživanja banke po osnovu glavnice, redovne kamate, zatezne kamate i drugih troškova shodno ugovoru“ (čl. 4.2).

Prema sadržini Zakona o menici, menica je strogo formalni dokument pa menično obećanje ne može biti dato usmeno već mora biti sačinjeno u zakonom propisanoj pismenoj formi, pri čemu pismeno mora sadržati elemente propisane u članu 107. Zakona o menici. Prema navedenoj odredbi obavezni element menice je bezuslovno obećanje da će se određena svota novca platiti. Dakle, visina obaveze odnosno novčani iznos morala bi biti navedena na menici. Bez obzira na načelo pismenosti i formalnosti iz kog sledi da menica mora sadržati sve zakonom propisane elemente, u privrednom prometu, najčešće u svrhu obezbeđenja potraživanja, koriste se i blanko menice. Blanko sopstvena menica je takva menica kod koje se izdavalac (trasant) direktno obavezuje da će poveriocu isplatiti određeni iznos. Ova menica se izdaje nepotpuna, najčešće samo sa potpisom i pečatom, dok se ostali podaci, kao što su iznos i datum, naknadno upisuju od strane poverioca, remitenta. Uz ovakvu menicu obavezno se izadaje menično pismo odnosno ovlašćenje kojim dužnik određuje uslove pod kojim poverilac može da popuni i aktivira menicu. Takva menica će biti punovažna iako u menično pismeno u momentu njegovog izdavanja nisu uneti svi zakonom propisani elementi jer se pretpostavlja da je menični dužnik ovlastio savesnog imaoca da popuni one elemente koji nedostaju. Otuda, načelo pismenosti se ostvaruje tako što svi menični elementi moraju biti popunjeni u momentu podnošenja na naplatu. Sumirano rečeno, kod menice koje su predate blanko postoji zakonska pretpostavka da je volja izdavaoca menice upravo ono što je sadržano u meničnom pismenu, ali se navedeno pretpostavlja samo ukoliko se radi o savesnom imaocu menice.

Prema Ženevskoj konvenciji iz 1930. godine (Konvencija o jednobraznom zakonu o trasiranoj i sopstvenoj menici) koju je Kraljevina Jugoslavija potpisala i ratifikovala („Službene novine Kraljevine Jugoslavije broj 24/IV/35) a nesavesnim se smatra onaj pribavalac koji je pribavljajući menicu svesno postupao na štetu dužnika (član 19. stav 2.). Međutim prema članu 16. Zakona o menici za nesavesnog se smatra ne samo onaj koji je zlonamerno postupao nego i onaj koji je postupao sa velikom nemarnošću, što znači da je prema okolnosti slučaja morao znati za nedostatke. Dalje, saglasno odredbi člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima strana u obligacionom odnosu dužna je da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti postupa sa povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka). Prema odredbi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dužnik koji je zadocnio sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, dok prema odredbi stava 2. ako je stopa ugovorene kamate više od stope zatezne, ona teče i posle dužnikove docnje.

Proizlazi da je tužena, finansijska organizacija, u obavezi da postupa sa pažnjom dobrog stručnjaka a dobar stručnjak svakako je morao znati da se visina zatezne kamate ne može ugovarati već da je njena visina utvrđena saveznim zakonom. Ono što banka može da uradi je da optira da li će za slučaj docnje da zahteva kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom ili ugovorenu kamatu pod uslovima odredbe člana 277. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navedenom, ugovorom je stipulisana zatezna kamata od 0,1% dnevno što na godišnjem nivou iznosi 36,5%, tu kamatu banka je obračunala (konstatovano nalazom veštaka koji sudovi prihvataju), pa iako nesporno tužena jeste ovlašćena da popuni menicu ''pod uslovima ugovora'' morala je, kao savesni privrednik i profesionalac, znati da tako obračunatu kamatu predmetnom menicom ne može naplatiti. Sumirano rečeno menica je popunjena suprotno odredbi člana 18. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje, kako je menica jedinstvena i nedeljiva isprava ne može se utvrditi njena delimična ništavost odnosno neistinitost.

Sledom rečenog, suprotno revizijskim razlozima, ovde se ne radi isključivo o činjenici da je menica popunjena na pogrešan iznos već se radi o činjenici da je ona popunjena suprotno imeprativnim odredbama člana 18. i 277. Zakona o obligacionim odnosima i suprotno odredbi člana 16. Zakona o menici jer je postupljeno sa velikom nemarnošću.

Vrhovni sud dalje ukazuje da se svi menični prigovori mogu podeliti na četiri grupe: prigovor koji može svaki dužnik istaći protiv svakog imaoca menice (npr. nedostatak nekog obaveznog elementa); prigovor koji jedan dužnik može istaći protiv svakog imaoca menice (npr. da nedostaje njegov potpis); prigovor koji može svaki dužnik istaći protiv jednog imaoca menice (npr. da imalac menice nije legitimisan) i prigovore koje jedan dužnik može istaći protiv jednog imaoca menica – npr. da menica nije po sporazumu popunjena. U konkretnom slučaju radi se o poslednjem pa je tužilac ovlašćen da istakne ovakav prigovor tuženom sa kojim je sačinio ugovor kojim ga je ovlastio na popunjavanje menice u skladu sa pravilima posla.

Navodi revidenta da se odredba člana 16. Zakona o menici odnosi samo na momenat „sticanja“ pri čemu, očigledno, pod tim podrazumeva predaju menice u državinu remitentu, nisu od uticaja kod činjenice da je tužena banka kao sticalac menice i u momentu sticanja, po ugovoru, postupila sa izuzetno nemarnošću, jer je morala znati da je stekla ovlašćenje za popunu menice pod uslovima ugovora koji su, u delu koji se odnosi na zateznu kamatu, suprotni imperativnim propisima.

Proizilazi da je odluka drugostepenog suda pravilna pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković