Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse. U reviziji su dati konkretizovani navodi za ovaj predlog.

Članom 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23-drugi zakon) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u ovoj pravnoj stvari su ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužilje, kao posebnoj reviziji, jer je to potrebno radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju obaveze tuženog da oštećenom licu naknadi materijalnu štetu koja je nastala sa činjenjem zahteva za naknadu štete usled štetnog događaja koji je skrivio osiguranik tuženog.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao pravno neuka stranka angažovala advokata da je zastupa u postupku ostvarivanja naknade štete pred osiguravajućim društvom, ovde tuženim. Zahtev za naknadu materijalne štete na putničkom vozilu prouzrokovane u saobraćajnom udesu 21.10.2021. godine, podnet je preko punomoćnika advokata sa prilogom dokumentacije koju je on pribavio i traženjem naknade za sastav odštetnog zahteva u iznosu od 9.000,00 dinara. Tuženo osiguravajuće društvo je udovoljilo zahtevu za naknadu materijalne štete na vozilu, a povodom obraćanja punomoćnika tužilje da se udovolji i zahtevu za naknadu advokatskih troškova, donelo je odluku od 26.11.2021. godine da se prigovor oštećene koji se odnosi na troškove koje je imala na ime angažovanja advokata odbija kao neosnovan, jer taj trošak nije bio nužan. Po aktu likvidaciji štete na vozilu od 02.11.2021. godine, tuženi je isplatio tužilji priznati iznos naknade zbog oštećenja stvari, a i pored priloženog računa o plaćenoj naknadi advokatu od 25.10.2021. godine, o potraživanom iznosu od 9.000,00 dinara za sastav odštetnog zahteva negativno je odlučio 26.11.2021. godine. U takvoj situaciji, podneta je tužba prema osiguravajućem društvu kojom je naknada troškova vansudskog postupka postavljena kao zahtev za naknadu štete.

Kod iznetog stanja stvari, presudom prvostepenog suda je usvojen tužbeni zahtev, sa stanovištem da tužilja ima pravo na naknadu štete koja predstavlja nagradu advokatu za pruženu advokatsku uslugu koja se sastoji u prikupljanju potrebne dokumentacije i sastavljanju odštetnog zahteva u njeno ime, a tuženi joj je ovo pravo neopravdano osporio. Ocena da tužilja pravo na naknadu štete ima od odgovornog kome se obratila za ostvarenje tog prava i o visini pripadajuće naknade, obrazložena je pozivom na član 67. Ustava Republike Srbije, član 3. Zakona o advokaturi, član 154. stav 1. ZPP i Tarifni broj 69. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Drugostepeni sud je bio drugačijeg stanovišta kada je prinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, uz dato obrazloženje da tužilji u konkretnom slučaju nije bila neophodna stručna pomoć za sačinjenje zahteva u vansudskom postupku, s obzirom da tuženi ima obrasce za podnošenje odštetnog zahteva i u obavezi je da primi svaki zahtev i da o njemu odluči u određenom roku, te da ovaj trošak nije bio nužan.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijskim navodima ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, kada je odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime sačinjenja zahteva za naknadu štete pred osiguravajućim društvom.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nanaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta - član 155. navedenog zakona. Prema odredbi člana 185. stav 1. ovog zakona odgovorno lice je dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala.

Odredbama člana 940. stav 1. i 941. stav 1. ZOO propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu, a oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze.

Osnovni princip kod naknade materijalne štete je uspostavljanje stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala. U konkretnom slučaju, tuženi je kao odgovorno lice dužan uspostaviti ranije stanje, shodno citiranim odredbama člana 185. stav 1. u vezi članova 940. stav 1. i 941. stav 1. ZOO. Tužilja je imala opravdan trošak za sačinjenje zahteva za naknadu materijalne štete na putničkom vozilu, o kojem je zahtevu tuženi odlučio u vansudskom postupku. Troškovi podnošenja ovog zahteva da je bila pokrenuta parnica za ostvarenje prava iz ugovora o osiguranju ostvarili bi se kao deo troškova parničnog postupka, definisanih članom 150. stav 1. ZPP, kao izdaci učinjeni povodom postupka. Međutim, u situaciji kada je parnični postupak izostao zbog prihvatanja zahteva za obeštećenje u postupku pred osiguravajućim društvom, naknada troškova za radnje preduzete u tom postupku može se ostvariti kao glavni zahtev u posebnom parničnom postupku ako je pravo stranke na naknadu nužnih troškova iniciranja postupka pred osiguravajućim društvom bilo uskraćeno. Pritom, stranci se u postupku pred osiguravajućim društvom ne može uskratiti pravo na angažovanje punomoćnika - advokata, jer je članom 67. stav 1. i 2. Ustava Republike Srbije propisano da se svakom, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć koju pruža advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave u skladu sa zakonom.

S toga, po nalaženju Vrhovnog suda, tužbeni zahtev ima osnova u navedenim odedbama Zakona o obligacionim odnosima, te kako je prvostepeni sud pravilno zaključio da postoji odgovornost tuženog za naknadu troškova sastavljanja zahteva za naknadu štete u vansudskom postupku, a drugostepeni sud pogrešno zaključio da ovaj trošak nije bio nužan i opravdan, to je presuda drugostepenog suda preinačena i žalba tuženog odbijena kao neosnovana, a potvrđena presuda prvostepenog suda, kojom je pravilno odlučeno i o troškovima postupka.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji i ostvaruje pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, o kojima je odlučeno primenom članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara, troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, ukupno 21.500,00 dinara, primenom Advokatske i Taksene tarife.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković