Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 95/22 od 20.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena označena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje Višeg suda u Beogradu P1 36/16 od 16.09.2016. godine u stavu prvom izreke i odbačen predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se tuženoj naložilo da donese zaključak o prekidu disciplinskog postupka pokrenutog protiv tužilje zbog povrede službene dužnosti iz radnog odnosa iz člana 109. stav 1. tačka 1. Zakona o državnim službenicima i zaključak o prekidu izvršenja rešenja o udaljenju sa rada i rešenja o zabrani pristupa tajnim podacima. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba u preostalom delu označenog prvostepenog rešenja i to rešenje potvrđeno u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija), ukazujući na izuzetnu dozvoljenost revizije zbog potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, odnosno u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi potrebe novog tumačenja prava.

Tužilja je odgovorila na reviziju.

Protiv iste presude Republički javni tužilac podneo je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude zbog povrede zakona na štetu javnog interesa.

Posebna revizija koju je podnela tužena je izuzetno pravno sredstvo koje se može izjaviti na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O izuzetnoj dozvoljenosti revizije odlučuje Vrhovni sud u skladu sa odredbama člana 404. ZPP, u vezi s članom 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), ceneći postojanje potrebe odlučivanje radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana ili novog tumačenja prava, kao i radi ujednačavanja sudske prakse.

U konkretnom slučaju pobijanom presudom je tužilji pružena zaštita od zlostavljanja na radu, kome je bila izložena od strane svog poslodavca neosnovanim sumnjičenjem da je primila „ruskog špijuna“ u službene prostorije Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, nakon čega su joj oduzeti svi predmeti, računari, službeni mobilni telefon, pravo na korišćenje interneta, na posete, na službeni parking, pravo da obavlja poslove iz svoje nadležnosti, i kada joj je saopšteno da više ne radi i da traži drugi posao i to sve bez vođenja disciplinskog i krivičnog postupka, bez donošenja rešenja o udaljenju sa radnog mesta i bez utvrđivanja nesposobnosti za rad i raspoređivanja na drugo radno mesto u skladu sa zakonom, a posle podnete tužbe nastavljenjem kroz smanjenje službene ocene, davanje radnih zadataka koje nije mogla da izvrši zbog neuspostavljanja radnog mesta, nezakonitim pribavljanjem podataka o ličnosti tužilje, osporavanjem bolovanja, višemesečnim kašnjenjem sa donošenjem rešenja za godišnji odmor, zadržavanjem dostavljanja sertifikata za pristup tajnim podacima i trajnim postavljenjem na niže radno mesto. Presuda počiva na utvrđenim činjenicama da je tužilja, ..., u skladu sa procedurom prijave posete stranaca, u službene prostorije tužene 27.03.2014. godine primila predstavnika ambasade Ruske Federacije koji je i ranije dolazio u službene posete i sa kojim su više puta ostvareni kontakti i na drugim mestima kada je bio prisutan i direktor tužene Kancelarije i koji je, kao i tužilja, bio član tima za pregovore radi usaglašavanja konačnog prevoda Sporazuma između Republike Srbije i Ruske Federacije (potpisanog 16.10.2014. godine, a potvrđenog zakonom objavljenim u „Službenom glasniku RS“ – Međunarodni ugovori, br. 10 od 11.05.2015. godine), da je direktor Kancelarije Saveta pred ostalim kolegama saopštio tužilji da traži drugi posao jer više ne radi u Kancelariji Saveta na grub način isterujući je u dva navrata sa sastanka, ali da povodom označenog događaja nije pokrenuo disciplinski ili kakav drugi postupak protiv tužilje, da je tužilja sedam meseci posle tog događaja samoinicijativno predala predmete u kojima su bili sadržani tajni podaci, da je posle tog događaja dobila sertifikat za rad sa tajnim podacima za 2014. godinu (sa rokom važenja do 09.12.2017. godine), da je sertifikat i obnovljen 2018. godine, da bi tek 2021. godine tužilja bila ocenjena kao bezbednosno rizična zbog navodno nepravilnog popunjavanja bezbednosnog upitnika za događaj od 27.03.2014. godine, te da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti upozorio tužiljinog poslodavca na nepravilnost u sprovođenju i izvršavanju zakona u 2015. i 2016. godine zbog nedozvoljene obrade tužiljinih podataka o zdravstvenom stanju iz lekarskih izveštaja (tužiljin poslodavac je u više navrata zahtevao od tužilje da mu dostavi lekarske naloge i zdravstvene nalaze, kao i proveru tužiljinog odsustvovanja sa rada od zdravstvenog inspektora i doma zdravlja, a zatim u dva navrata i ispitivanje tužiljine radne sposobnosti od Instituta za medicinu rada, pri čemu su svi njegovi zahtevi i pravni lekovi bili odbijeni kao nesnovani).

Nižestepeni sudovi su ocenili da bi navodi tužene da tužilja nije postupala po nalozima direktora u predviđenom roku ili da je neovlašćeno primila stranog državljanina u prostorije tužene mogli biti osnov za pokretanje disciplinskog postupka protiv tužilje (koji nije bio pokrenut), ali ne i razlog za nedopušteno postupanje direktora tužene koje ima za cilj povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta i zdravlja tužilje. Imajući u vidu odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i člana 13. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu kojima je propisano šta se ne smatra zlostavljanjem na radu, zaključili su da su postupci tužene, naročito kada se ima u vidu njihova učestalost i dovođenje tužilje u nepovoljni položaj, predstavljali povređivanje tužiljinog dostojanstva i zdravlja i pogoršavali njene uslove rada (pri čemu tužilja nije tražila da se pojedinačni akti poslodavca ponište ili stave van snage, već je ukazivanjem na njih samo potkrepljivala svoje tvrdnje da se od 27.03.2014. godine prema njoj vrši zlostavljanje i da se ona stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene kod tužene) i da je tužilja učinila verovatnim da je prema njoj izvršeno zlostavljanje, a da tužena nije dokazala da takvog ponašanja nije bilo, iako je teret takvog dokazivanja ležao na njoj, sve u smislu člana 31. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.

Na osnovu sprovedenog veštačenja utvrđeno je da su postupci tužene, sprovođenje i trajanje različitih obrazaca zlostavljanja pre i tokom sudskog postupka, i njima stvorena atmosfera uzrokovali kod tužilje duševne bolove koji predstavljaju emocionalnu patnju sa različitim psihološkim sadržajima u kojima dominiraju rezigniranost, gnev, srdžba, prkos, prezir, averzija, strepnja, uznemirenost, zabrinutost, nespokojstvo, besperspektivnost, osećaj beznađa sa povredom časti i dostojanstva, kao i strah srednjeg do visokog intenziteta uz pojavu simptoma anksiozno-depresivne fenomenologije retroaktivnog tipa, da je sve to dovelo do umanjenja tužiljine životne aktivnosti za 25%, ali ne trajno, koje se ogleda u potrebi većih pshičkih ulaganja na savladavanju unutrašnjih otpora pri obavljanju svakodnevnih poslova i životnih aktivnosti. Budući da je tužilja zbog zlostavljanja na radu trpela štetne posledice ne samo u pogledu gubitka profesionalnog ugleda i osećaja duboke povređenosti ličnog interiteta i dostojanstva, već se i njeno zdravstveno stanje pogoršalo, sudovi su usvojili tužbeni zahtev, utvrdili da je tužilja pretrpela zlostavljanje, izrekli zabranu vršenja ponašanja koje predstavlja zlostavljanje i naredili objavljivanje donete presude, a zatim i dosudili novčanu naknadu nematerijalne štete koju je tužilja pretpela zbog povrede časti i ugleda i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti.

Navodi posebne revizije tužene ne ukazuju na pitanje od opšteg interesa ili interesa ravnopravnosti građana ili potrebu za novim tumačenjem prava u pogledu okolnosti koje su od značaja u konkretnom slučaju za primenu odredaba Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Posebnom revizijom ukazuje se da je u konkretnom slučaju navodno ugrožena nacionalna bezbednost Republike Srbije, te da s tim u vezi postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa u vezi sa odredbama Zakona o tajnosti podataka („Službeni glasnik RS“, br. 104/2009) i Uredbe o posebnim merama fizičko-tehničke zaštite tajnih podataka („Službeni glasnik RS“, broj 97/2011), te Uputstva o posebnim dužnostima državnih službenika, pripadnika bezbednosnih službi ili profesionalnim vojnim licima koja su zaposlena, naredbom ili sporazumom sa drugim državnim organom privremeno premeštena u Kancelariju saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, te Uputstva o unutrašnjem redu u zgradi republičkih organa. Navodima posebne revizije zapravo se osporava činjenično stanje na kome počiva pobijana odluka i pokušava se dokazati, u fazi kada je dokazivanje već sprovedeno a dalje nije moguće, da su sve preduzete mere bile u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti, iako tužena nije dokazala u sprovedenom postupku da je tužilja u službene prostorije zaista uvela „ruskog špijuna“ (zbog čega direktor Kancelariji saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka i nije pokrenuo krivični ili disciplinski postupak povodom događaja od 27.03.2014. godine i zbog čega je tužilji godinama nakon predmetnog događaja produžavan sertifikat za rad sa tajnim podacima sve do 2021. godine).

Ukazivanje revidenta na pravna pitanja koja su u interesu ravnopravnosti građana i radi novog tumačenja prava kojima se navodno derogiraju prava, obaveze i odgovornosti poslodavca u pogledu ocenjivanja rada zaposlenog, raspoređivanja na drugo radno mesto, preispitivanja bolovanja kada se posumnja da se isto ne ostvaruje u skladu sa zakonom čime se navodno diskriminišu ostali zaposleni kod tuženog, ne opravdavaju potrebu za tim da se izjavljena posebna revizija smatra izuzetno dozvoljenom. Revidentu, suprotno njegovom nepravilnom shvatanju, presudom donetom u skladu sa Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nije uskraćeno niti osporeno nijedno pravo koje on kao poslodavac ima, već je direktoru Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka zabranjeno da ubuduće preduzima do tada preduzimane postupke koji i zbog njihove brojnosti, učestalosti i nepotrebnosti zapravo predstavljaju zlostavljanje. Pošto ne postoji potreba za novim, niti ujednačenim tumačenjem prava, a obrazloženje pobijane presude ne odstupa od odluka nižestepenih sudova i revizijskog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava, niti se revident poziva na neujednačenu sudsku praksu, to nema razloga koji bi opravdavali odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud našao da je revizija tužene u konkretnom slučaju nedozvoljena i u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36 od 28.05.2010. godine) upućuje, za slučaj da njime nisu predviđena posebna pravila u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, na shodnu primenu odredaba zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 29. stav 5), a odredbama ZPP je propisano da stranke mogu da izjave reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, s tim što revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 1. i 3).

Pošto se u konkretnom slučaju pobija odluka u imovinsko-pravnom sporu čija je vrednost označena iznosom od 1.300.000,00 dinara (10.924 evra u dinarskoj protivvrednosti), koji očigledno ne prelazi iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja 14.09.2014. godine (kada je vrednost jednog evra bila 119,0029 dinara), revizija je nedozvoljena, pa ju je Vrhovni sud odbacio stavom drugim izreke ove presude, primenom člana 413. ZPP.

Odlučujući o zahtevu nadležnog tužioca (član 421. stav 1. ZPP u vezi s članom 149. Zakona o javnom tužilaštvu) za preispitivanje pravnosnažne presude u smislu člana 423. u vezi s članom 421. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je zahtev neosnovan.

Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude počiva na tvrdnjama da je pobijanom pravnosnažnom presudom donetom u drugom stepenu dat primat zaštiti individualnih prava nad interesima nacionalne bezbednosti tužene Republike Srbije i da je stoga povređen zakon na štetu javnog interesa, te da bi se opstankom donete presude u pravnom prometu i njenim izvršenjem neosnovano umanjila imovina tužene i oštetio budžet Republike Srbije, naročito kroz obavezivanje tužene na isplatu nematerijalne štete. Međutim, izložene tvrdnje ne proizlaze iz činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku.

Kritičnom prilikom, 27.03.2014. godine tužilja je, u skladu sa procedurom prijave posete stranaca, primila u službenu prostoriju stranca koji je i ranije dolazio u službene posete i u toku pregovora više puta ostvario kontakte i na drugim mestima i to i u prisustvu direktora Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka BB. Tužilja je dakle, u okviru svojih radnih obaveza, kao ... i član srpskog pregovaračkog tima, primila u službenu prostoriju predstavnika ambasade Ruske Federacije koji je, takođe, bio član ruskog tima za pregovore, radi usaglašavanja konačnog prevoda Sporazuma između Republike Srbije i Ruske Federacije. Uputstvom o unutrašnjem redu u zgradi republičkih organa broj 360-00-7/03-01 od 01.04.2003. godine, koje je važilo i 27.03.2014. godine, bio je uređen, između ostalog, i prijem stranaca, tako što je postojala dužnost da se službi obezbeđenja pismeno i blagovremeno dostavi spisak stranaca koji sadrži njihove lične podatke, razlog posete, vreme dolaska, dužinu trajanja posete i radnu prostoriju u kojoj će boraviti (tačka 25. stav 3). Tužilja je postupila u skladu sa tim, u radno vreme sačekala predstavnika Ruske Federacije na ulazu u zgradu i, po završenom poslu, otprativši ga iz zgrade (tačka 25. stav 7). Pritom je tužilja, kao rukovodeći radnik, u skladu sa stavom 6. iste tačke, bila ovlašćena da prima strance i van redovnog radnog vremena, za razliku od drugih zaposlenih koji su strance mogli primati samo po odobrenju funkcionera koji rukovodi republičkim organom. O tome da će ruski predstavnik doći na razgovor i o sadržini razgovora koji će se sa njim voditi, tužilja je prethodno više puta razgovarala sa direktorom Kancelarije Saveta koji ju je uputio na koji način da pristupi tom razgovoru, po čemu je ona u svemu postupila. Pošto je direktor Kancelarije Saveta bio unapred obavešten da će se poseta održati i pošto je uputio tužilju na to kako i o čemu da vodi razgovor, a tužilja je, neposredno nakon što joj je poseta najavljena, tražila još nekog ko bi bio prisutan, ali u tom trenutku niko od zaposlenih nije bio u mogućnosti da prisustvuje, tužilja je imenovanog stranca primila na isti način kao i ostale strance koji su uobičajeno primani u Kancelariji Saveta, prethodno u svemu postupivši u skladu sa pisanim Uputstvom o unutrašnjem redu u zgradi republičkih organa. Stoga nije od uticaja na drugačiju odluku ukazivanje da je tužilja postupila suprotno usmenom nalogu direktora da prilikom posete stranca u istoj prostoriji borave najmanje dva lica zaposlena kod tužene, u situaciji kada je tužilja pokušala da postupi i po usmenom nalogu direktora ali to zbog trenutnih okolnosti nije bilo moguće i kada je u svemu sledila pravno obvezujuću pisanu proceduru.

Nisu osnovani ni navodi iz zahteva da sudovi nisu uzeli u obzir šta je prethodilo ponašanju direktora Kancelarije da pred ostalim zaposlenima izražava svoje nezadovoljstvo tužiljinim radom (iako je tužilja mesec dana ranije, u februaru 2014. godine bila ocenjena najvišom ocenom), da joj govori da ona više tu ne radi i da traži drugi posao, i da joj je, pokazujući rukom ka vratima, podvikne: „napolje“, što bi trebalo da „opravda“ takvo ponašanje i da dovede do zakljuaka da se ne radi o zlostaljanju na radu. Pre svega, navedeni postupci su samo deo ukupnog ponašanja tuženog poslodavca koje su karakterisale raznovrsne, brojne i ponavljane radnje zlostavljanja tužilje u dužem vremenskom periodu, te se navedenim postupcima ne iscrpljuju načini na koje je tužilja bila zlostavljana na radu. Osim toga, prema tim navodima zahteva, kada su sudovi ocenjivali da li je ponašanje tužene zlostavljanje na radu, trebalo je da imaju u vidu da je tužilja, u administrativnu zonu Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, uvela stranog državljanina i zvaničnog predstavnika obaveštajne službe, odnosno Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije i da je na taj način ugrozila tajne dokumente. Sudovi su imali u vidu činjenice koje su u sprovedom postupku bile dokazane - da je tužilja, u okviru svojih radnih zadataka i poslova, primila stranca, predstavnika ruske države, na šta je inače bila ovlašćena, i da je to učinila u skladu sa propisanom procedurom. Stoga postupci tužene koji predstavljaju zlostavljanje tužinje na radu ne mogu biti pravdani tom tužiljinom radnjom, naročito u situaciji kada zbog toga tužena protiv tužilje nije nikada pokrenula niti vodila, s tim u vezi, ni krivični ni disciplinski postupak, niti ju je udaljila sa radnog mesta već joj je, naprotiv, sve do 2021. godine, nakon više bezbednosnih provera izdavala sertifikat za pristup tajnim podacima jer je ocenjivala da tužilja ne predstavlja bezbednosni rizik. Ostali navodi iz zahteva predstavljaju samo ponovno iznošenje ničim potkrepljenih, te u postupku nedokazanih, tvrdnji tužene da se radilo o pripadniku ruske obaveštajne službe i da je tužilja time ugrozila tajne dokumente koji su bili u njenoj kancelariji. Tek ti navodi, da su zaista tačni i dokazani, predstavljali bi razlog za preduzimanje drugih pravnih mera protiv tužilje i moguće izricanjem pravnih sankcija prema tužilji, ali nijedna od takvih mera, s tim u vezi, protiv tužilje nije preduzeta. Dakle, javni tužilac nije dokazao da je u bilo kom smislu donetom presudom povređen zakon na štetu javnog interesa.

Javni interes predstavlja dobrobit, korist i ostvarivanje prava koje se odnose na sve ili veliku većinu građana jedne zajednice ili određene društvene grupe u jednoj zajednici, u skladu sa Ustavom i zakonom. On označava opšte dobro koje se stavlja nasuprot privatnim, ličnim i partikularnim interesima pojedinaca i kompanija. Ta zajednička dobrobit koja se odnosi potrebe ključne za opstanak i funkcionisanje jednog društva ostvaruje se preko države čiji organi imaju obavezu da svojim odlukama ili resursima štite i unapređuju ovaj interes. Zakoni, njihova sveukupnost i usklađenost u pravnom poretku države i njihova dosledna primena, služe javnom interesu jer definišu šta je javni interes i osiguravaju njegovo ostvarenje putem poštovanja zakona koji je jednak za sve. U jedinstvenom pravnom poretku kakav je pravni poredak u Srbiji u smislu člana 4. stav 1. i 194. stav 1. Ustava Republike Srbije, selektivna primena zakona, niti podrazumevanje da su pojedini zakoni prioritetniji od drugih, ne predstavlja javni interes i suprotna je vladavini prava koja je osnovna pretpostavka Ustava, počiva na neotuđivim ljudskim pravima i ostvaruje se, između ostalog, i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. Ustava). U konkretnom slučaju nije postojao nijedan razlog da se tuženi poslodavac, čak iako je i bio uveren da je tužilja prekršila kakav propis, ponaša na način kako je to činio, povređujući dostojanstvo, ugled, lični i profesionalni integritet i zdravlje tužilje. Ovo stoga što se sankcionisanje ponašanja koje predstavlja kršenje zakona ili kakvog drugog propisa ili discipline mora sprovoditi isključivo kroz legalne, zakonom propisane procedure (podnošenjem krivične prijave, pokretanjem disciplinskog postupka, podnošenjem tužbe, davanjem otkaza ugovora o radu i sl.) jer je zabranjeno bilo kakvo verbalno, psihičko i fizičko maltretiranje, ponižavanje, zastrašivanje, izolacija zaposlenog ili izlaganje neprijatnim uslovima rada i obavezno je poštovanje pretpostavke nevinosti i dostojanstva. Sankcija, na kraju sprovedenog postupka, ne može predstavljati lični revanšizam.

Imajući sve navedeno u vidu, neosnovano se zahtevom za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude tvrdi da je osporena presuda doneta na štetu javnog interesa. Upravo suprotno, osporenom presudom u konkretnom slučaju, u kome nije postojao zakonom propisani izuzetak koji bi ponašanje tuženog poslodavca mogao opravdati, zakon je poštovan u svakom pogledu, u skladu sa principima vladavine prava i jedinstva pravnog poretka. Pobijanom presudom nije doveden u rizik interes nacionalne bezbednosti, niti se nacionalnom bezbednošću može pravdati svesno i samovoljno nepoštovanje zakona od strane državnih organa ili pojedinaca u njima, kakvo je postojalo u ovom slučaju, jer bi se time direktno urušavao princip vladavine prava i ustavni poredak. S obzirom na izloženo, zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude je odbijen kao neosnovan stavom trećim izreke ove presude, na osnovu člana 414. ZPP.

Odluka o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke ove presude doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 163. ZPP, pošto u postupku po izjavljenim pravnim lekovima nisu uspeli ni tužena, sa svojom revizijom ni nadležni javni tužilac, sa zahtevom za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude, koji troškove nije ni tražio, a tužilji naknada troškova za sastav odgovora na reviziju ne pripada u smislu člana 154. ZPP, jer izdaci za to nisu bili potrebni.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković