Presudom Višeg suda u Smederevu Gžrr1 100/24 od 26.06.2024. godine, odbijene su žalbe tužioca i tužene i prvostepena presuda je potvrđena u stavu drugom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), propisano je da posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava, dok je stavom 2. istog člana propisano da ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi neimovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan, a tužena obavezana da navedenu naknadu plati tužiocu. O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer odluka o osnovanosti zahteva u ovoj vrsti sporova, kao i odluka o visini neimovinske štete zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 03.03.2020. godine, radi isplate novčanog obeštećenja za štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 2.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Odredbom člana 27. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br.40/15), propisano je da nezavisno od vrste i visine tužbenog zahteva, u postupku pred sudom shodno se primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav prvi), i da revizija nije dozvoljena (stav treći).

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o postupku po tužbi za novčano obeštećenje za neimovinsku štetu izazvanu stranci povredom prava na suđenje u razumnom roku u kome revizija nije dozvoljena prema odredbi člana 27. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, to je revizija tužioca nedozvoljena.

Bez obzira što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevu tužioca, u kom slučaju bi u smislu odredbe člana 403. stav 2. ZPP, revizija bila uvek dozvoljena, u ovom slučaju revizija nije dozvoljena s obzirom da specijalno pravilo iz člana 27. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku o nedozvoljenosti revizije u ovim sporovima, isključuje primenu opštih pravila (član 467. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković