Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 1912/24 od 04.03.2025. godine, žalbe tužilje i tuženih, izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P 93/20 od 16.10.2023. godine, delimično usvojio, pa je tu presudu preinačio u pobijanom, odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu koji se odnosi na naknadu materijalne štete za troškove lečenja i na naknadu nematerijalne štete, tako što su tuženi obavezani da tužilji na ime naknade materijalne štete za troškove lečenja solidarno isplate iznos od još 5.233,80 dinara (ukupno 11.776,00 dinara), a na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti iznos od još 145.000,00 dinara (ukupno 270.000,00 dinara), za pretrpljeni strah iznos od još 42.000,00 dinara (ukupno 117.000,00 dinara) i za pretrpljene fizičke bolove iznos od još 42.000,00 dinara (ukupno 117.000,00 dinara), sve sa zakonskom zateznom kamatom od 16.10.2023. godine do isplate, dok je prvostepenu presudu ukinuo u pobijanom, usvajajućem i odbijajućem delu odluke o naknadi materijalne štete koja se odnosi na izgubljenu zaradu i mesečnu rentu, kao i u delu odluke o troškovima postupka, pa je predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a potvrđena u preostalom, pobijanom, a nepreinačenom i neukinutom delu odluke o glavnom zahtevu (stavovi 2, 3, 8. i 9. izreke), a žalbe tužilje i tuženih, u tom delu, su odbijene.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena Opština Kula je izjavila blagovremenu, posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...10/23), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija revidenta delimično neosnovana, a delimično nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povređena oko 17-18 časova, ....2019. godine, kada se biciklom kretala, uobičajenim putem, betonskom stazom koja povezuje ulice Alekse Šantića i Đure Jakšića u Kuli, a koja se koristi kao pešačka i kao biciklistička staza. Staza nije obeležena ni vertikalnom, ni horizontalnom saobraćajnom signalizacijom i predstavlja javnu površinu, uz ogradu dečijeg izgrališta ''Jaroš'', odnosno sportskog terena oivičenog ulicama Alekse Šantića, Đure Jakšića i Petra Drappina, zaštitnom mrežom dužine oko 70 m i visine oko 5 m, koja je povezana za vertikalne stubove, pričvršćene sajlom na gornjem kraju i oko vertikalnih stubova, dok je donji deo slobodan (nije pričvršćen). Mreža je od staze udaljena oko 1-2m, a staza se koristi kao prečica od ulice Alekse Šantića do Ulice Đure Jakšića. Staza i dečije izgralište ''Jaroš'' nalaze se na parceli u svojini Opštine Kula, kao javna svojina. Toga dana, usled jakog vetra koji je duvao maksimalnom brzinom u intervalu 8-10,7 m/s, mreža je lelujala i pomerala se kao zavesa, dolazeći do staze, pa je pri pomeranju zakačila tužiljinu jaknu (rajsferšlus), a zatim i pedalu od bicikla, umrsila se u desnu stranu tužiljinog tela i bicikla, usled čega je tužilja izgubila ravnotežu, pala na levu stranu tela i tom prilikom povredila levu potkolenu kost. Radi zbrinjavanja povrede odvezena je vozilom službe hitne medicinske pomoći i primljena u Opštu bolnicu u Vrbasu, gde joj je, nakon pregleda, konstatovana povreda u vidu preloma gornjeg okrajka golenjače leve potkolenice koja ima karakter teške telesne povrede. Nakon pregleda od strane lekara specijaliste fizikalne medicine i rehabilitacije, konstatovano je da je pokretljivost levog kolena i levog skočnog zgloba znatno redukovana, te je tužilji indukovano sprovođenje stacionarnog fizikalnog tretmana, koji je ona sprovodila u Banji ''...'' u ..., od 29.06.2019. godine do 20.07.2019. godine. Zbog povređivanja, tužilja je trpela bolove jakog, srednjeg i lakog intenziteta, o kojima se izjašnjavao sudski veštak odgovarajuće struke, a kao posledica povređivanja kod tužilje postoji umanjenje životne aktivnosti od 15% koje se ogleda u stanju nakon saniranog zglobnog preloma gornjeg okrajka golenjače leve potkolenice i smanjenoj pokretljivosti u levom kolenu u srednjem stepenu, a što za posledicu ima otežano penjanje i silaženje niz stepenice, otežanu vožnju bicikla, nemogućnost da hoda po neravnom terenu, otežano obavljanje kućne higijene i sportskog-rekreativnih aktivnosti, nošenja većeg tereta, obavljanja težih fizičkih poslova i slično. Kao posledica umanjenja pokretljivosti levog kolena i posledično promenjene sheme hoda, kod tužilje je prisutna i bolnost, kao i smanjena pokretljivost levog skočnog zgloba, lakog stepena i skup bolnih stanja vezanih za krsnu kičmu. Stanje je trajnog karaktera i ne može se očekivati poboljšanje funkcionalnog statusa, već naprotiv, samo eventualno pogoršanje usled razvoja degenerativnih promena na levom kolenom zglobu. Pri povređivanju, tužilja je trpela primarni strah visokog intenziteta, trajanja do jednog minuta, a usled zadobijene povrede koja je bila praćena bolom, kao i zbog akutne reakcije na stres, tužilja je tokom naredna dva dana trpela sekundarni strah blagog do srednjeg intenziteta koji je, nakon dve nedelje bio blagog do srednjeg intenziteta, a zatim narednih 10 nedelja blagog intenziteta, nakon čega stalnog straha više nije bilo. Tužilja je imala materijalne troškove putovanja za potrebe lečenja usled zadobijenih povreda, u ukupnom iznosu od 12.030,00 dinara, a pored toga imala je i materijalni trošak za lečenje u smislu kupovine lekova u iznosu od 1.054,40 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete i za naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja, delimično usvojio, primenom odredbi članova 154. stav 2., 173. i 184. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tužena Opština Kula, kao imalac opasne stvari i odgovorna za vršenje komunalne delatnosti i održavanja ulica i puteva, te površina javne namene u koje spadaju i igrališta i staze, dužna da tužilji naknadi predmetnu štetu, jer nije dokazala da opasna stvar nije bila uzrok štete, odnosno da šteta potiče iz nekog drugog uzroka koji se nalazi van opasne stvari, pri čemu postoji doprinos tužilje nastanku štete od 50%. Po oceni prvostepenog suda, tužilja je povređena na mestu gde se svakodnevno kreće, zbog čega je ona morala da zna i vidi položaj mreže u odnosu na stazu kojom se kretala, odnosno vozila bicikl, i da vidi da mreža nije fiksirana na donjem delu, da se pomera usled vetra ka stazi i preko nje, pa je u tom smislu trebalo da se kreće sa većom pažnjom i da, eventualno, siđe sa bicikla.

Drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, u odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu koji se odnosi na naknadu materijalne štete za troškove lečenja i na naknadu nematerijalne štete, tužilji, po oba ova osnova priznao više iznose od iznosa priznatih prvostepenom presudom, nalazeći da je prvostepeni sud činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdio, ali de je pogrešno primenio odredbu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni prigovora doprinosa tužilje nastanku štete. Po oceni drugostepenog suda, tužilja nastanku štete nije doprinela u procentu od 50%, kako je zaključio prvostepeni sud, već od 10%, nezavisno od toga što se istim putem uobičajeno kreće. Životno je logično, po oceni drugostepenog suda, da se neće svaki put kada neko tom deonicom prolazi, dogoditi situacija da vetar ''nosi'' mrežu sa ograde igrališta, s obzirom na to da su vremenske prilike promenljive, pa se u tom smislu ne može da tvrdi da je takvu pojavu tužilja mogla unapred da očekuje i da je njen doprinos zbog toga veći, a posebno nije mogla da predvidi da će se mreža da upetlja u njeno telo i bicikl. S tim u vezi, drugostepeni sud je ukazao da ne postoje uslovi za isključenje odgovornosti tuženih za nastalu štetu, imajući u vidu da je utvrđeno da se predmetna staza koristila i kao biciklistička.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, u delu za naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja i za naknadu nematerijalne štete, pravilno primenio materijalno pravo.

Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, u smislu odredbe člana 173. Zakona o obligacionim odnosima. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi na osnovu odredbe člana 174. istog Zakona. Uslovi za oslobađanje od odgovornosti propisani su odredbom člana 177. tako što se imalac oslobađa od odgovornosti, između ostalog, ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koje on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2.). Na osnovu odredbe člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je nadoknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu, izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Novčana naknada nematerijalne štete propisana je odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Podeljena odgovornost propisana je odredbom člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, tako što oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu (stav 1.). Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu, vodeći računa o okolnostima slučaja (stav 2.).

U konkretnom slučaju, do povređivanja tužilje, spornom prilikom, došlo je na stazi koja se koristi kao pešačka i kao biciklistička, tako što se zaštitna mreža postavljena na javnoj površini, uz ogradu dečijeg igrališta i sportskog terena, lelujala i pomerala, kao zavesa, dolazeći tako do staze pošto nije bila pričvršćena na donjem kraju, pa je tokom takvog pomeranja zakačila tužiljinu jaknu (rajsferšlus), a zatim i pedalu od bicikla, umrsila se u desnu stranu tužiljinog tela i bicikla, usled čega je tužilja izgubila ravnotežu, pala na levu stranu tela i tom prilikom povredila levu potkolenu kost. Tužena Opština Kula je dužna da tužilji naknadi predmetnu štetu, imajući u vidu da je tužilja povređena na javnoj površini koju je tužena dužan da održava. Uzrok povređivanja tužilje je mreža koja nije bila pričvršćena u donjem delu, zbog čega su je udari vetra pomerali na način na koji je ona predstavljala opasnu stvar za prolaznike.

Neosnovani su navodi revizije tužene Opštine Kula da se tužilja nije mogla da kreće biciklom stazom koja nije namenjena za vožnju bicikla i da je nepropisno kretanje predmetnom stazom uzrok povređivanja, što isključuje odgovornost tužene za štetu koju je tužilja pretrpela spornom prilikom. Suprotno tim navodima revizije revidenta, izvedenim dokazima utvrđeno je da se staza kojom se tužilja kretala spornom prilikom koristi, kako za kretanje pešaka, tako i biciklista. Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima (''Službeni glasnik RS'', br. 41/2009 ... 23/2019), vožnju bicikla propisuje u odredbi člana 40., tako što za vožnju bicikla gde ne postoji posebna staza odnosno traka sme da se koristi kolovoz u širini od najviše 1 metar od desne ivice kolovoza, osim na delu puta ispred raskrsnice ili drugog mesta na kome vozilo skreće ulevo, odnosno kada vrši preticanje ili obilaženje (stav 1.). Za kretanje bicikla i lakog električnog vozila po pešačko-biciklističkoj stazi, shodno se primenjuju odredbe ovog Zakona o kretanju po biciklističkoj stazi, pri čemu vozač bicikla i lakog električnog vozila ne sme da se kreće brzinom većom od 10 km/h i dužan je da postupa sa naročitom opreznošću prema pešacima, tako da ne ometa kretanje odnosno ne ugrožava bezbednost pešaka. To znači da je vožnja bicikla pešačkom stazom dozvoljena, uz ograničenje brzine kretanja na način propisan odredbom člana 40. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Međutim, svakako uzrok povređivanja tužilje je mreža koja nije bila pravilno obezbeđena i zbog toga je predstavljala opasnost za prolaznike. Način kretanja tužilje spornom prilikom je od uticaja na njen doprinos nastanku štete i ne može da isključi objektivnu odgovornost revidenta, čijim propuštanjem je šteta nastala. Zbog toga, revident neosnovano, u odnosu na preinačujući deo pobijane presude, ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji revidenta izjavljenoj protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete na ime troškova lečenja i naknade nematerijalne štete. Pobijana presuda kojom je tužbeni zahtev tužilje usvojen, doneta je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilja predmetnu štetu pretrpela usled propuštanja tužene (revidenta), da obezbedi opasnu stvar u vlasništvu tužene i da je tužilja, zbog zadobijenih povreda, trpela fizičke bolove, strah, umanjena joj je životna aktivnost i imala je troškove na ime lečenja, pa joj je naknada priznata primenom odredbi članova 173, 174, 195. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ukazivanje revidenta na drugačiju odluku donetu u pogledu njegove objektivne odgovornosti je bez uticaja na odlučivanje o posebnoj reviziji, imajući u vidu da zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom predmetu, pa s tim u vezi, nema uslova za ujednačavanjem sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije revidenta u smislu odredbe člana 410. sav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilja je podnela 16.01.2020. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 281.542,20 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinsko-pravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija revidenta, izjavljena protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković