Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o posebnoj reviziji, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužilje, zahtevajući naknadu troškova povodom njegovog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da bi se izuzetno dozvolilo odlučivanje o revizije tužilje.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ceneći ispunjenost navedenih uslova, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, iz kojih razloga je revizija izjavljena. Nižestepeni sudovi su odluku o odbijanju primarnog i eventualnog tužbenog zahteva doneli primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o nasleđivanju, koje su citirane u obrazloženju prvostepene i drugostepene presude, nalazeći da nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi ni za utvrđenje ništavosti, niti za poništaj predmetnog ugovora o doživnotnom izdržavanju, u situaciji kada je utvrđeno da je isti zaključen u zakonom propisanoj formi – u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave u skladu sa važećim Zakonom o nasleđivanju i Zakonom o vanparničnom postupku, da je postojala volja ugovornih strana za zaključenje ugovora, da je primalac izdržavanja u momentu zaključenja ugovora bio sposoban da slobodno rasuđuje i odlučuje, odnosno da je imao očuvanu poslovnu sposobnost za zaključenje te vrste ugovora i da nije bilo mana u pogledu njegove volje da ugovor zaključi sa suprugom (tuženom) kao davaocem izdržavanja, a pri tome tužilja nije dokazala da zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, jer u momentu zaključenja ugovora smrt primaoca izdržavanja nije bila izvesna, bez obzira na kratak vremenski period između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja.

Tužilja uz reviziju nije dostavila, niti se pozvala na pravnosnažne presude ili odluke Vrhovnog suda iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, a imajući u vidu da u parnici radi utvrđenja ništavosti ili poništaja nekog ugovora odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, Vrhovni sud nalazi da u ovom slučaju nije ispunjen uslov ni u pogledu potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije kao redovne na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja ništavosti sa eventulani tužbenim zahtevom za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju u ovoj pravnoj stvari podneta je 17.05.2024. godine i u njoj je označena vrednost predmeta spora od 10.000,00 dinara, koju je prihvatio prvostepeni sud.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu za nenovačno potraživanje, a u tužbi označena vrednost spora ne prelazi zakonom propisani novčani cenzus za dopuštenost revizije prema članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju s obzirom da isti nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je, na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković